Не, није велики центар, него се тако зове село. Имао сам тамо родбине, док се нису раселили, ко у Вршац, ко другде, ко онамо. Нисам тамо био добрих четрдесетак година, а овом приликом је једна од преосталих тетака изразила жељу да буде сахрањена тамо.
Кад умре неко млађи, уме да буде потресно и тужно. Кад оде тетка која је близу деведесете, то је више прилика да се родбина сретне, издивани, размени успомене и бројеве телефона, па ћемо се чути првом приликом, која никако не наилази. Обично не носим фоткалицу на сахране, али… ово село нисам видео одавно, и ко зна да ли ћу икад опет, тамо више немам никог.
Одатле следи и да нема где да се свраћа. У ствари би било, јер није да (осим цркава, што избегавам) нема архитектуре вредне шкљоцања – има једна огромна кућа, четрдесетак метара у квадрат са авлијом у средини и правим банатским ајнфором, скоро да би Магбет могао да се сними… али, ту је неко неког заврнуо за наследство и не знам да ли би ме занимало да чујем појединости и ко је ту кога одакле и зашто. Зато правац капела.
Капела је на крај села, уз некакву речицу, а само гробље на брежуљку изнад оне обале. Стара мудрост налаже да гробља буду повише, да их вода не однесе. После сахране… пукне поглед према селу, и на Вршачки брег иза њега. Август месец, и сунце се чак наместило. Е нек је пасторала, нек је разгледница, ја ово морам да иштрикам и готово.
Иначе, то за брег… сад је планина. Није да је нешто порастао, него се неко сетио да примени… не знам тачно шта и како, ал’ сад је, кажу, граница на 500 метара, а овај брег има мало више, тако да су га силом превели у виши разред, с килавом двојком у сведочанству. Нема везе што сви мештани и даље кажу брег, шта они знају. Ширу слику боље сагледавају они што га никад нису видели.
Иначе, тај ђерам ради. Има чак и воде. Само што је ведро мало слободније конструкције, дно је повезано са боком у чак неколико тачака, а између је омогућен неограничен проток. Ал’ сам се бар опробао, и умем и даље да извучем воду ђермом.