Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U interaktivnom svetu, čak i katastrofe su postale globalno interaktivne. Ponekad nam je teško da razumemo da se te strašne stvari događaju živim ljudima.
Ponekad nije zgodno da zahvaljujući internetu i medijima neprekidno imamo “svet na dlanu”. U slučaju uragana Katrina imali smo prilike da pratimo direktan prenos nezamislive destruktivne prirodne sile kako temeljito razara sve što joj se nađe na putu, bez ikakve, pa i najmanje mogućnosti da joj se na neki način suprostaviš.
Gledajući te potresne slike ostala nam je samo nada da će ljudskih žrtava biti što manje.
Нема везе што сви мештани и даље кажу брег, шта они знају. Ширу слику боље сагледавају они што га никад нису видели.
Не, није велики центар, него се тако зове село. Имао сам тамо родбине, док се нису раселили, ко у Вршац, ко другде, ко онамо. Нисам тамо био добрих четрдесетак година, а овом приликом је једна од преосталих тетака изразила жељу да буде сахрањена тамо.
Кад умре неко млађи, уме да буде потресно и тужно. Кад оде тетка која је близу деведесете, то је више прилика да се родбина сретне, издивани, размени успомене и бројеве телефона, па ћемо се чути првом приликом, која никако не наилази. Обично не носим фоткалицу на сахране, али… ово село нисам видео одавно, и ко зна да ли ћу икад опет, тамо више немам никог.
Одатле следи и да нема где да се свраћа. У ствари би било, јер није да (осим цркава, што избегавам) нема архитектуре вредне шкљоцања – има једна огромна кућа, четрдесетак метара у квадрат са авлијом у средини и правим банатским ајнфором, скоро да би Магбет могао да се сними… али, ту је неко неког заврнуо за наследство и не знам да ли би ме занимало да чујем појединости и ко је ту кога одакле и зашто. Зато правац капела.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Велико Средиште”
