Ne znam zašto bi iko ikada poželeo da vodi jalove i besciljne diskusije o bilo kojoj temi, ali znam za barem jednu takvu temu koja se prečesto poteže u mojoj okolini: to je ona o navodnoj premoći kvaliteta nekadašnje muzike spram nedostatka jednako kvalitetne muzike u današnje vreme. Poslednji koji se nadao mojoj podršci u održavanju te idiotske teze nije se dobro proveo: ispostavilo se da taj uopšte nije ni pokušao da se informiše o zbivanjima na aktuelnoj sceni, a od desetak imena koja sam pomenuo po sasvim slučajnom izboru, on nije znao ni za jedno.
Ljute me takve situacije. Pogotovo me ljute ljudi koji od mene traže da im za tri minuta saopštim sve što znam o muzici koju istražujem poslednjih trideset godina.
E, pa neće to tako moći.
Ako vam je stalo da iole išta saznate o muzici koju je lako voleti, za početak se udaljite od televizora i tzv. klasičnog radija. Na televizijama se muzika plasira kao proizvod, a ne kao sadržaj vredan pažnje. A ako izuzmete jedva nekoliko preteklih autorskih emisija “zemaljskog” radija, taj medij je pao na toliko niske grane da o nekoj predmetnosti tog sadržaja ne može biti govora. Dobra vest je, pak, da ono što od radija vredi moguće je prikupiti na Internetu, koji pretiče kao poslednji slobodan medij na kojem se možete informisati kako valja i slušati dobru muziku na pretek.
Dakle, internet radio, vebkastovi, blogovi, arhivirani snimci radio emisija.
Ne kažem da je lako pronaći ono što vam je po volji, ali pokušajte. Evo vam nekoliko linkova, nije loše za početak: prvi, drugi, treći, četvrti, peti… Ima toga još, ali prepustiću vam da izvore pronađete i sami, jer to je deo zabave. Pribeležite poneko ime koje vam privuče pažnju, pa trk na Cevku i istražujte dalje. Ako vam je baš po volji, pravac prodavnica ili napišite pismo tetki u Kalinjingrad i zamolite je za paketić.
I za petnaest godina će vam biti bolje: nećete nikad više reći kako nema nove dobre muzike.
– * –
Jonathan Wilson je pripao mojoj pažnji i zadržao se kad sam prvi put kod ludog Bila čuo pesmu “Desert Raven“. Njegov album Gentle Spirit (2011; oficijelno prvi, faktički drugi) baš je tih dana bio aktuelan i uskoro sam bio u prilici da ga čujem celog… Prva ljubav zaborava nema: “Desert Raven” mi je i danas najdraža pesma u nevelikom Wilsonovom opusu; ako baš hoćete, da vam kažem i to da je ta pesma dežurna u mom budilniku već neko duže vreme.
Kritike albuma su bile hvalospevne do te mere da je najava sledećeg albuma Fanfare (2013) izazvala onaj rizični vakuum iščekivanja novog remek-dela, pri čemu Wilson nije ništa obećavao, nego mirno radio svoj posao. Stvar se ponovila, osim u činjenici da je album u muzičkom i produkcijskom smislu bio monumentalniji od prethodnog. Uspeh je bio velik i zaslužen: tu i tamo, poneka lista na kraju 2013. je navodila Fanfare kao album godine, a svakome ko je držao do svoje selekcije album je bio bar pri vrhu.
Pesmu “Cecil Taylor” sam izabrao za danas baš kao primer potpune besmislenosti teze o staroj muzici protiv nove kao relevantnom poredbenom faktoru. Utisak anahrone muzike ovde zaista pojačavaju dvojica Wilsonovih komšija iz Laurel Canyona, gde taj dečko inače ima svoj studio; to su izvesni David Crosby i tamo neki Graham Nash, slučajno ili namerno smatrani jednim od najboljih muških dueta u istoriji moderne američke muzike. Inače, poznatih imena oko Wilsonove kuće ima na svu volju, poštuju ga kao nekog ko je vratio stari duh u Laurel Canyon. Ljudi koji tu dolaze na muzičke sedeljke su crème de la crème scene Zapadne obale. Da baš napravim utuk, pomenuću tri imena iz stare garde koja se tamo često sreću: Robbie Robertson, Roy Harper (pa šta ako je Englez!), Jackson Browne. Malo li je? Sve to se dešava aktuelno, u poslednjih desetak godina, atmosferom potpuno nalik na vreme kad su tamo nastajali epski albumi poput Clouds (1969), Déjà Vu (1970) ili People Like Us (1971). Čisto informacije radi, ako je to uopšte bitno, u to vreme koje sad pominjem Jonathan Wilson se nije bio ni rodio.
Prepustiću vam da sami utvrdite kakav je Wilsonov poslednji album Rare Birds (2018). Reći ću samo ovoliko: nema iznenađenja, vredno je vremena i pažnje. Na volju vam da mi oponirate! A ne bilo vam teško da istražite i malo šire, jer svašta ćete pronaći u faktografiji tog vrednog muzičara i producenta.
– * –
Ovo je mali, malecki, ama ovolicki primer da muziku nikad ne treba deliti na staru i novu. Ako baš ne morate, ne kvantifikujte: nemojte deliti muziku ni na dobru i lošu ili na prostu i složenu. Ukoliko uopšte osećate potrebu da muziku nekako kategorišete i svrstavate, činite to do mile volje, ali koristite pritom isključivo održive kriterijume. Jedini primer kojeg mogu da se setim, a da ga ponudim i vama: muzika koja vam je po volji i ona koja to nije. Takva podela možda nije idealna, ali je pragmatična i dozvoljava ispravke u hodu. Uostalom, sklon sam da tvrdim: kada je o muzici reč, subjektivno jeste objektivno, naročito ako govorimo o muzici do koje vam je stalo.
A ako vam je do rasprave, može i to. Samo prvo da se dogovorimo da nećemo koristiti fraze poput “nema toga više”. I samo još da pustimo neku muziku u pozadini. Ime mog predloga za danas je Jonathan Wilson, pa šta god da pronađete.