Mick Rock, legendarni engleski rock fotograf, bio je jedan od retkih ljudi koje je Syd Barrett puštao u svoj mikrokosmos. Jednom prilikom je ispričao kako je otišao do Syda, koji je tad još uvek živeo u nekom stančiću negde u Londonu, i zatekao ga zarobljenog u uglu ispražnjene sobe, okruženog sveže obojenim patosom, sa četkom i kanticom farbe pored sebe. Jedini suv deo beše u tom uglu u kojem se Barrett šćućurio i ćutao; ko zna otkad se nalazio tamo. Ta bizarna scena, potpuno nalik teatru apsurda, bila je veoma ilustrativna za ono što se tom sirotom čoveku dešavalo otkako je nekoliko godina ranije, figurativno i doslovno, pregoreo u želji da dostigne nedostižno.
Ta priča je tim tužnija što je reč o jednom od najinteligentnijih i definitivno najtalentovanijih umetnika koje je psihodelični talas izbacio na muzičku scenu Engleske.
Mentalni lom Syda Barretta se desio u času kada je svet najzad saznao za njega: The Piper at the Gates of Dawn (1967), prvi album grupe Pink Floyd na kojem je on ključni autor i spiritus movens, privukao je neverovatnu pažnju. Bio je to trenutak kada je grupa samo trebalo da pokupi zasluženi kajmak i utvrdi svoju poziciju na lokalnom tržištu pre nego što krene u osvajanje ostatka sveta. Nažalost, ti ključni trenuci su bili obeleženi Sydovim mentalnim raspadom, pod uticajem snažnog psihološkog pritiska dosoljenog enormnim količinama psihoaktivnih supstanci. Grupa je morala brzo da odluči šta će da uradi. Posle časnog pokušaja da se Syd održi tako što je angažovan David Gilmour kao peti član koji će pokrivati sve što treba, pustili su ga niz vodu. Nije bilo drugog rešenja koje podrazumeva opstanak grupe.
U istom dokumentarcu iz kojeg potiče ona priča Micka Rocka, postoji i tužno svedočenje Ricka Wrighta, koji je živeo zajedno sa Barrettom u vreme te tranzicije. Syd je danima sedeo u fotelji i blenuo u jednu tačku, a ako bi ga poveli na svirku, on bi drndao jedan isti akord, pa su morali da ga utišaju; postao je štetan. Jednog dana, dok se Rick spremao se da se izvuče kradom radi odlaska na svirku negde na sever Engleske, Syd ga je pitao kuda je krenuo. “Idem da kupim cigarete”, reče mu Rick. “E, super, kupi i meni paklu!” reče mu Syd i nastavi da analizira tačku na zidu… Rick je sa svirke došao tek sutra prepodne; kada je ušao u stan, zatekao je Syda kako sedi na istom mestu i plačnim glasom mu kaže: “Pa gde si ti do sada? Koliko ti to vremena treba da kupiš cigarete?”.
Syd je sa grupom Pink Floyd snimio četiri singla i jedan album, sve 1967. godine. Beše još nekoliko sirovih snimaka koji nikad nisu sazreli u gotove pesme, a više se nije moglo. Sledećih nekoliko godina, Syd Barrett je prolazio kroz “dobre” i “loše” faze, a zahvaljujući nekolicini prijatelja, pokušavao je nekako da opstane u muzičkom svetu. Tokom 1969. godine je krenuo da snima (David Gilmour, koji ga je inače naučio da svira gitaru, zaslužan je za održavanje tih projekata na površini) i tokom 1970. godine objavio je jedina dva formalna albuma. Današnja pesma “Terrapin” otvara prvi album The Madcap Laughs, koji je objavljen tik iza novogodišnjih praznika 1970, a album Barrett je objavljen u novembru iste godine.
Od neke klasične karijere na sceni, očigledno, nije moglo da bude ništa. Krug uticajnih prijatelja je činio šta je mogao (John Peel je u dva navrata upriličio nastupe uživo na radiju), ali to nije bilo mnogo. Šizofrenija i paranoja su uradile svoje: Syd nije mogao da podnese pritisak javnih nastupa.
Za svetlih trenutaka, Syd je čak bio razgovorljiv i predusetljiv: jedan njegov intervju iz 1974. godine zvuči ništa manje lucidno nego da ga je dao bilo koji poznati umetnik tog vremena. A eto, samo nekoliko meseci kasnije, članovi Pink Floyda ga nisu prepoznali kad je, obrijane glave i obrva (setite se scene brijanja u filmu “The Wall” – e, taj rad), zadrigao od tridesetak kilograma viška i odeven u belo odelo, banuo u Abbey Road studio gde su trenutno pakovali album Wish You Were Here (1975). Ko zna od koga je saznao da će album biti posvećen njemu, pa je došao “da pruži svoj doprinos”. Nick Mason je rekao da je ukapirao ko je to tek kad je video da se Roger Waters sklonio u stranu i počeo da plače.
Posle nekog vremena, Syd se definitivno povukao iz javnosti. Vratio se u Cambridge, gde je živeo sa majkom do njene smrti, a posle toga o njemu se brinula sestra. Bavio se slikarstvom i baštovanstvom, svedoci kažu da je bio veoma talentovan u tom poslu. Navodno, preovlađivali su lucidni trenuci, ali nije mu bilo do javnog pojavljivanja niti se više identifikovao sa muzikom koju je nekad stvarao. Sastavljao je kraj s krajem od tantijema za svoju muziku; recimo, David Gilmour nikad nije propustio da na svom koncertu odsvira bar jednu njegovu numeru (“Uvek sam se brinuo da mu pare uredno stižu”, govorio je). I taj život se nastavio do kraja iza kulisa: Roger Keith Barrett se predstavio Gospodu 7. jula 2006. godine, u 61. godini života.
O Sydovom neverovatnom talentu danas možemo da sudimo samo na osnovu onog što je snimio 1967, dok još nije pregoreo, i 1970. godine, kad su te beleške pretekle samo kao ideja o genijalnosti koja je bila nesumnjiva, ali zgnječena za sva vremena. Više od toga imamo samo spekulacije, a one traju i danas: šta bi bilo da je bilo, kako je moglo da bude drugačije i zašto nije bilo… Gomila tužnih pitanja bez odgovora.
