Znate li kako stoje stvari sa živim svirkama? Bez obzira na sve, one su najvažnije u karijeri nekog muzičara, jer muzika je najpre scenska umetnost, a tek onda izdavački biznis i šta ti ja znam. Postoje umetnici koji to ozbiljno shvataju, pa zato gledaju da posetiocima pruže nešto više, nešto što nije moguće doživeti na drugom mestu i u drugim okolnostima.
Nekima tako nešto uspeva lako – e zbog sile novca kojom aranžiraju te koncerte, zbog magije koja im je urođena, možda zbog kombinacije mnogih sitnih faktora među kojima neke baš i nije tako lako objasniti rečima…
Valja loviti takve prilike, koliko god da koštaju i koliko god da je teško pohoditi ih. Jer, trošak i umor se zaborave. Doživljaj se pamti dugo, dok god ona siva kaša između ušiju radi posao.
Kada je u proleće 2016. godine najavljeno da će David Gilmour sledećeg jula održati dva koncerta u legendarnom amfiteatru u Pompeji, antičkom gradu nadomak Napulja, nekoliko stvari mi je istovremeno palo na pamet.
Najpre sam se setio kako sam 6. marta 2015. oko 10:30 zamalo doživeo infarkt u besomučnom pokušaju da kupim ulaznice za koncert Davida Gilmoura u Puli, sledećeg septembra. Ulaznice za prvih pet koncerata su puštene u prodaju tog dana, na Gilmourov rođendan, a bile su rasprodate za oko četrdeset minuta; ulaznice sam uspeo da kupim tako što sam u trećem ili četvrtom pokušaju, ni danas više ne znam, najzad shvatio da treba da žrtvujem četiri reda u parteru, kako bi rezervacija bila primljena i ja mogao da pristupim transakciji plaćanja. Tada, i nadam se da nikad više u životu to neću morati da doživim, moj odlazak na koncert je zavisio od ispravnosti mog miša i od kvaliteta veze ka internetu… Pa mi je palo na pamet kakvo će se ludilo desiti kada budu puštene karte za Pompeju u opticaj… Nisam to nikad saznao, osim činjenice da je to bilo samo dvaput po 1300 ulaznica: publika je bila puštena samo u zaštićenu zonu partera arene; iz razloga bezbednosti publike i očuvanja celovitosti istorijskog spomenika, niko osim nekolicine tehničara nije pušten na tribine.
Znao sam da je simbolika višestruka: Pink Floyd je tamo napravio svoj čuveni performans bez publike u leto 1971, u praskozorje pripreme albuma The Dark Side of the Moon; film koji je tada snimljen smatra se kultnim zapisom o jednom veličanstvenom trenutku u istoriji prog rocka. A drugo: nisam bio siguran, ali sam slutio – i ubrzo se pokazalo tačnim – da je to, zapravo, doslovno prvi performans za publiku na tom mestu posle pauze od 1937 godina, od katastrofe koju je Vezuv priredio 79. godine. Bio sam potpuno siguran da će ta jedinstvena prilika biti pretočena u neki video materijal koji će zaokružiti spektakularnu turneju Rattle That Lock 2015-2016. godine. Pokazaće se kasnije da je moja procena bila tačna: krajem leta 2017, taj fantastični materijal je objavljen kao video i audio vrhunskih tehničkih kvaliteta.
Ma, pusti tehniku: važno je ludilo koje je tamo zabeleženo.
Trenutak kad se na koncertu Davida Gilmoura svira “Run Like Hell” je prelomni: to je obično početak bisa u okviru kojeg se sviraju dve ili tri numere (zna se koja je poslednja). Tad prestaju sve kalkulacije i ono što dolazi sa scene je najviše što može da se dobije. Beleška kaže da je vatromet na kraju ove numere bio planiran kao iznenađenje još u prvim skicama scenarija koncerta i da su Gilmour i ekipa bili svesni da je vrlo moguće da to neće biti dozvoljeno. Najzad, već sam čin dozvole da se javni koncert uopšte održi na tom mestu bio je preko svake nade i nije trebalo provocirati tu šansu. Primera radi: nije bilo dozvoljeno da se dronovi sa kamerama koriste nad površinom tribina, iako tu nije bilo ljudi: oni su korišćeni tako da putanja leta bude isključivo van tlocrta amfiteatra.
Bez obzira na sve, odlučeno je da se sa vatrometom pokuša po svaku cenu. Instalacija je postavljena, a zahtev za dozvolu ispaljivanja vatrometa podnet nekoliko nedelja pred koncert. Dozvola vatrogasne službe je, kažu, stigla doslovno sat vremena pred prvi koncert. A da dozvola nije stigla, ne bismo znali šta smo propustili, jer nisam siguran da je tako nešto ikada viđeno na nekom rock koncertu… Braćo draga, ja ne znam kako bih reagovao da sam se zatekao na tom mestu u tom času; to su verovatno oni retki i neobjašnjivi trenuci kad bi čoveku bilo svejedno čak i da se sa dušom rastaje. Premotajte sami trenutak kad kreće vatromet, pa obratite pažnju na reakciju i izvođača i publike.
Te noći, Pompeja je gorela. I šta tu ima više da se priča.
