Pre par nedelja, na specijalizovanim muzičkim portalima pronela se vest da se diskografska kuća Rhino sprema da objavi album Linde RonstadtLive In Hollywood. Normalno je da sam bio uzbuđen, jer je Linda jedna od mojih omiljenih pevačica, a ovaj događaj je značajan i zbog toga što joj je ovo prvi oficijelni album sa snimcima zabeleženim na koncertu. Kako Rhino veoma brižljivo i znalački priprema svoja izdanja, objavljen je i promotivni klip koji je veoma pametno odabran.
Američki rock’n’roll srednje struje je prepun pravih frajera, ljudi koji su ‘ladni ko špricer u svakoj situaciji, osim kad im je instrument u rukama. Tada postaju zveri. Jednog od takvih naročito gotivim: znate ga dobro i vi.
Budite slobodni da me nazovete subjektivnim, štaviše neobjektivnim, ali uz sav trud koji nije bio mali, a mi nije bilo teško da ga uložim, ja nisam uspeo da pronađem ni iole slabu tačku u karijeri tog mangupa. Najzad, Joe Walsh je čovek kojeg ne interesuje mnogo šta ćete misliti o njemu, a neka moja detektivska naglabanja njegove fonografije dovela su me do zaključka da je reč samo o trenutku u kojem bi on objavio nešto, kada je zbog nekog lokalnog konteksta bio trenutno omiljen ili neomiljen, pa bi ga dežurne kritičarske zamlate podigle u nebesa ili otresale kao blato sa cipela.
A za sve to vreme, čovek bi svirao kao da ne postoji sutra, a tu muziku promišljao i stvarao kao da je došlo krajnje vreme da neko zasuče rukave i pokaže svetu kako se to radi.
U interaktivnom svetu, čak i katastrofe su postale globalno interaktivne. Ponekad nam je teško da razumemo da se te strašne stvari događaju živim ljudima.
Ponekad nije zgodno da zahvaljujući internetu i medijima neprekidno imamo “svet na dlanu”. U slučaju uragana Katrina imali smo prilike da pratimo direktan prenos nezamislive destruktivne prirodne sile kako temeljito razara sve što joj se nađe na putu, bez ikakve, pa i najmanje mogućnosti da joj se na neki način suprostaviš.
Gledajući te potresne slike ostala nam je samo nada da će ljudskih žrtava biti što manje.
Нема везе што сви мештани и даље кажу брег, шта они знају. Ширу слику боље сагледавају они што га никад нису видели.
Не, није велики центар, него се тако зове село. Имао сам тамо родбине, док се нису раселили, ко у Вршац, ко другде, ко онамо. Нисам тамо био добрих четрдесетак година, а овом приликом је једна од преосталих тетака изразила жељу да буде сахрањена тамо.
Кад умре неко млађи, уме да буде потресно и тужно. Кад оде тетка која је близу деведесете, то је више прилика да се родбина сретне, издивани, размени успомене и бројеве телефона, па ћемо се чути првом приликом, која никако не наилази. Обично не носим фоткалицу на сахране, али… ово село нисам видео одавно, и ко зна да ли ћу икад опет, тамо више немам никог.
Био ми се накачио и неки сликар, кад је укапирао да правим аутокрп, да му свакако пошаљем, он би да то узме као предложак па да наслика
Одатле следи и да нема где да се свраћа. У ствари би било, јер није да (осим цркава, што избегавам) нема архитектуре вредне шкљоцања – има једна огромна кућа, четрдесетак метара у квадрат са авлијом у средини и правим банатским ајнфором, скоро да би Магбет могао да се сними… али, ту је неко неког заврнуо за наследство и не знам да ли би ме занимало да чујем појединости и ко је ту кога одакле и зашто. Зато правац капела.
Danas se navršava šezdeset godina otkako je jedna avionska nesreća promenila kurs moderne muzike.
Žureći da stigne na odredište sledeće svirke i odmori se malo, Buddy Holly je te februarske večeri naručio avion četvorosed, da ga preveze iz jedne pripizdine u Ajovi na sledeće odredište logistički prilično jadno organizovane turneje po smrznutim državama američkog srednjeg zapada.
Ako je verovati čoveku, jedna cura iz Firence ga je startovala usred muzeja u Parizu. I on se toliko zbunio da nije znao šta da joj kaže, a posle joj je u snu napisao pesmu. Pa još jednu. I još jednu.
Carlos Santana je čudna voćka: njegovi meditativni uzleti su glavno pogonsko gorivo njegove muzike. A kako postiže te visine, već je drugo pitanje. Na početku beše mrak… Ne, to je iz neke druge pesmice: na početku beše meskalin sa pogrešnim tempiranjem, ali sa dobrim ishodom, pa je matična grupa mladog gitariste dobila vetar u leđa da od lokalne zvezde postane svetska megazvezda.
Ono što smo čuli na prva četiri albuma grupe Santana spada u nešto od najbolje latino-orijentisane muzike koju je američka scena ikad proizvela. Onda je Carlos malčice upao u manir, pa iako je bilo odličnih ideja u drugoj polovini sedamdesetih i tokom osamdesetih, nisu svi albumi bili vredni ozbiljnog razgovora. Devedesete ga nisu htele, pa se čovek najzad setio da napravi dužu pauzu. Ono što je pripremio potkraj veka predstavlja komercijalni vrhunac njegove karijere.
No, pare mu udariše u glavu i počeo je da se vrti u krug. Zbrka je trajala skoro dvadeset godina.
Poslednja vest glasi da je izgleda pronašao put iz vrzinog kola.
Ona je prepoznatljivo TV lice, glumica u pozorištu i na filmu, svestrana zabavljačica i vrlo vedra osoba. Jednom rečju – ikona.
Neko vreme sam se zamajavao sopstvenim projektom pravljenja kompilacija. Znate ono: uzmem nekog od miljenika, nasnimam meni važne pesme po redosledu koji mi je u glavi ili hronološki, kako su izlazile, i ne moram da ih tražim po nosačima zvuka kada mi se ćefne da ih slušam. Posle nekoliko odrađenih kompleta sam batalio stvar – nisam imao dovoljno vremena da ponovo slušam brdo materijala.
Vratio sam se zvaničnim kompilacijama. To mi štedi vreme, a ako se pažljivo odrade, kao što se sve češće dešava, zafali mi tek po koja pesma.
Poslednja koju sam nabavio bavi se ranom karijerom britanske pevačice Lulu.
