Kada pročitate da su se članovi neke grupe upoznali na uglednom Conservatoire National de Musique in Paris prvo na šta se pomisli je – sada će ovi da krenu u neku komplikaciju, neki simfonijski rok ili tome slično jer i Francuzi, poput Italijana, imaju velikih imena u takvoj vrsti muzike koja je zanimljiva i vešta mešavina klasičnih uticaja koju su izučavali u školi i modernih žanrova. Onda se ispostavi da su pevača pronašli tokom neke pijanke u kafani i da su na njih najviše uticali The Rolling Stones i The Doors, pa dođete u situaciju da očekujete nešto u njihovom maniru. Kada napokon čujete muziku koju snimaju i izvode Poni Hoax ostanete potpuno zatečeni.
Ovaj čovek je primer upornosti: pronašao je svoju sreću, mada možda ne tamo gde je očekivao.
Već neko vreme novine/tisak/mediji su puni priča o ljudima sa Balkana koji su odlučili da svoju životnu sreću potraže na nekom drugom mestu. Iako nas političari svakodnevno ubeđuju da je oporavak privrede/gospodarstva vidljiv, bojim se da nas pogled na uglavnom prazne novčanike svakodnevno demantuje. Dinara, denara, kuna, evra… sve je manje u našim džepovima, a šanse da se nešto u dogledno vreme promeni su minorne. Većini balkanske populacije ostaje jedino da sanjari o tome da bi negde drugde bilo bolje. Ako već nije negde utekla…
No, nije ovakva situacija nešto što se samo nama dešava. Kada se rodiš na Gibraltaru, neminovno je da se osećaš kao podeljena ličnost. S jedne strane si žitelj Ujedinjenog kraljevstva koji živi u Mediteranu i nema mnogo veze sa onima na Ostrvu, a sa druge pomalo i Španac, jer oni su ti prve komšije. Šanse za neki veći uspeh u životu su su gotovo nikakve.
Da bi Robert Fripp zadržao pažnju na nekom muzičaru duže od šest sekundi, ovaj mora da bude mešavina Mocarta, Ajnštajna i bele ajkule, sa uzgrednom sposobnošću čitanja misli i trenutnog isporučivanja rezultata. Sa tim karakteristikama se tek stiže na audiciju.
Sinhronicitet je princip koji, evo već punih osam godina i četiri dana, uporno prati Suštinu pasijansa na putu saznavanja svega što je predmet našeg interesovanja. I tako, pomenuh prekjuče koliko je rigidna atmosfera rada i preciznosti vladala u vezi sa svakim zamislivim aspektom ideje pod nazivom King Crimson. A baš kao da se namestilo, u jednoj fejZbučnoj grupici koja progresivnu muziku neguje kao fetiš osvanuo je jedan audio-video zapis sa Cevke u kojoj se pojavljuje Adrian Belew, sam sa akustičnom gitarom, dakle najogoljenije moguće, i rekonstruiše jedan detalj iz perioda svoje karijere kad je bio frontmen grupe King Crimson, a što je radio duže od bilo koga drugog.
Nemam običaj da zahvatam gusarske video-snimke, ali ovog puta nisam mogao da odolim. Poslušajte i pogledajte pažljivo. I nemojte da izostavite reakciju publike iz ukupnog utiska.
Dakle, retoričko pitanje koje Belew na početku postavlja – da li ste se ikada zapitali šta svira jedan član benda? – i ono što sledi otkrivaju mnogo toga ako ste spremni da obratite pažnju.
Nisu se libili da u sopstvenim pesmama mešaju sve što je dobro iz različitih muzičkih svetova. Izvesno, to se pokazalo kao recept za uspešnu dugovečnost na sceni.
Kada se pomene britanski folk rock, prva asocijacija je grupa Fairport Convention. Oni su, zaista, izvršili neku vrstu muzičke revolucije u trenutku kada su počeli da deluju, a njeni članovi su, listom, ostvarili značajne muzičke karijere gde god da su se zatekli prethodnih pedesetak godina. No, kao i kod one zajednice koju poznajemo kao Canterbury scene, cirkulacija muzičara koji su se međusobno družili, razmenjivali ideje i zajednički nastupali učinila je da je gotovo nemoguće razlučiti gde je ko, kada i sa kim nešto radio i snimao.
U vezi sa kompendijumom ideja po imenu King Crimson nikada ništa nije jednostavno, a kamoli trivijalno. Ali, zato je nagrada za strpljivog slušaoca uvek velika. Ovo o čemu danas pričamo je sladostrasno.
Kada jednog dana u nekoj neodređenoj budućnosti neki mazohistički nastrojeni biograf bude odlučio da sačini sveobuhvatnu biografiju grupe King Crimson, neće uspeti u tome. Možda će to biti knjiga u više volumena, obimom uporediva sa (u svakom pogledu velikim) romanima klasične književnosti, možda će sadržati tačne i besprekorno zanimljive podatke među kojima većinu niste znali, ali… Te hronike su obilne i preobilne detaljima koje je teško prenebregnuti. Šta reći kad već na Vikipediji jedan trivijalni navod glasi ovako: “Prva inkarnacija King Crimsona je formirana 30. novembra 1968, a prva proba je održana 13. januara 1969.” Brate… Ne piše u koliko sati, ali to je verovatno zato što su prepisivači zaboravili da napišu.
Postoji samo jedan čovek koji bi bio sposoban da to učini celovito, ali za njega već znamo da to neće učiniti. A postoji samo još jedan ko bi takvo ludilo mogao da ozvuči; e, on upravo pokušava tako nešto da izvede, pod budnim okom (i uhom) onog prvog.
Elem, jedan ludački projekat koji će potrajati pedeset uzastopnih petaka tokom 2019. godine već sad, na petini izvedbe, potvrđuje to što govorim. Ovo što sada verovatno već slušate deo je tog ludila.
Napustio nas je muzičar koji se opirao kategorijama i čiji uticaj na druge muzičare, naročito pevače, još uvek nije sagledan u celosti.
Više se i ne sećam kada, kako i koja je od singlica The Walker Brothersa dospela do mene. Sećam se samo svoje reakcije u trenutku kada je Scott Walker počeo da peva. Pomislio sam: Bože, kakav glas ima ovaj čovek!
Mercer, po običaju, ostavlja slušaocima mesta za sopstvena tumačenja cele priče.
Kada bi me neko upitao da opišem Jamesa Mercera, zaista ne bih znao šta da kažem. Njegov rad sa svojim čedom The Shins ili kolaboracija sa Danger Mouseom kroz grupu Broken Bells je dobro poznata, publika i kritika ga vole, pesme koje stvara su i više nego zanimljive… No, teme kojima se bavi su više nego čudne i neuobičajene, tako da posle svakog slušanja bilo čega iz njegovog opusa uvek ostanem u nedoumici oko toga šta nam kroz njih poručuje.
Da li to radi namerno ili jednostavno tako razmišlja?
Muzika je bila njegov spas iz životnih frustracija. Nažalost, nije uspela da ga sačuva.
I don’t think my songs usually have a point. They’re usually more descriptive, more impressionistic. Like a bunch of photographs burned into each other.
Tako je u tri rečenice Elliott Smith opisivao svoje stvaralaštvo.
