Muzike ima na pretek. Ili će biti da ja više ne mogu da postignem koliko sam nekad mogao. Sve je moguće, ali za jedno znam da nije moguće: ne mogu da ignorišem najavu muzike koju stvaraju ljudi u čiji besprekorni talenat sam se uverio svaki put kad sam čuo nešto novo. Dodajte tome prstohvat subjektivnog stava – i eto meni radosti. Sledeća numera ja najavljena doslovno 25 sati pre nego što sam je ja objavio vama.
Auh. 
Iza imena “grupe” Iron & Wine krije se jedan čovek: zove se Samuel Beam ili, ako baš hoćete, Sam Beam, mada nisam imao tu čast da saznam kako mu se obraćaju u drugom licu. 
Pod sad već veoma poznatim pseudonimom deluje negde od početka veka u zoni najbolje songriterske prakse neformalnog žanra koji opisujemo krovnim pojmom Americana. Solidno je produktivan, a izrazito aktivan na ceni, nego čoveka očigledno zabole ćošak za slavu, nego uživa u svirkama po klubovima i pabovima, a njegovo izdavaštvo bi se u najboljem slučaju moglo opisati kao gerilsko; ako se ne varam, tek njegov četvrti album Kiss Each Other Clean (2011) je objavljen putem zvaničnog kanala distribucije, nakon čega je stigao na drugo mesto apsolutne Billboardove Top 200 liste i na prvo mesto listi rock albuma, albuma alternativne muzike i folk albuma.
O profilu tog čudnog čoveka, poniklog u ruralnoj ikonografiji jugoistoka SAD, ne bih više raspravljao, jer imam utisak da šta god o njemu rekao, na jednu informaciju ću napraviti dve greške. Ljude poput njega obično stavljam u mentalnu nišu “ovaj me zbunjuje”, a to je niša iz koje retko kad nešto premeštam na drugo mesto. Umesto toga, samo da pomenem dve krajnje tačke mog druženja sa njim.
Za Iron & Wine sam prvi put čuo 2005. godine, kada je grupa Calexico, čijom muzikom sam se opako i beznadežno zauvek zarazio dve-tri godine ranije, snimila sa njim EP izdanje In the Reins (2005). Ta kolekcija od sedam pesama predstavlja čist dragulj americane. Posle nekoliko slušanja, taman sam hteo da izustim kako je to izvesno najbolje što je Calexico ikad uprličio, kad sam konačno ukapirao da je Sam Beam kompletan autor svih pesama.
To li je, dakle: besprekorni talenat pisanja pesama jednog čoveka preklopljen fantazmagoričnim vizijama one dvojice ludaka iz Tuscona: prava panamerička paradigma upakovana potaman. To izdanje je remek-delo i ako iole volite taj fah muzike, a niste ga slušali, nadoknadite propust što pre.
Nije bilo više zvaničnih diskografskih izleta te kombinacije, što mi je bilo žao: recept je očigledno bio veoma uspešan. Sretale su se te dve priče na sceni u nekim prilikama: ako izuzmemo nekoliko promotivnih koncerata po severnoameričkom kontitentu te 2005. godine, sve je to ličilo na niz slučajnosti. A onda, nije da nisam primetio da će Calexico i Iron & Wine 2019. godine zajedno nastupati po Americi tokom leta i u zapadnoj Evropi na jesen; nažalost, nigde dovoljno blizu da napravim neku kombinaciju.
A onda, grom iz vedra neba, mada je izvesno trebalo naslutiti: juče, u jutarnjim satima po vremenu u pustinji Arizone, na zvaničnim medijskim kanalima grupe Calexico je objavljeno da će uskoro i novi album – pardon, prvi album – ove sjajne autorsko-izvođačke kombinacije. Konkretno: album Years to Burn će biti objavljen 14. juna 2019. Neke veće detalje još uvek ne znamo, no izvesno će uslediti medijsko pumpanje koje je uobičajeno u ovo doba 21. stoleća. U međuvremenu, kao bombonica je data prva pilot-numera, to je upravo današnji prilog “Father Mountain“.
Nisam objektivan, nego pristrasan do koske, pa ne treba očekivati nikakav suvisli komentar od mene u ovom času. Ali, ako se po jutru dan poznaje…