Češće nego što bih voleo, upadam u spinove preopterećenja na poslu. Za nekog ko voli da bude lenj, ali ne sme zato što voli da jede i treba mu malo struje za razne kućne aparate, to je prilično nezgodna situacija. A onda sviram freelancer blues: ne postižem da se bavim čime bih voleo, vreme neumitno klizi kao pesak između prstiju i ja se na kraju nađem u benastoj situaciji da nikom ništa nisam dužan, ali sam svega željan.
Kada izađem iz gužve, obično ostavim sve skrupule po strani, okanem se čistunstva po kojem se muzika ne može slušati ako nije bar u 96 kHz i svira na zvučnicima povezanim posrebrenim drotovima, a dokumentarni program o tužnoj sudbini malih žabama istočne Amazonije se ne može gledati ako nije emitovan na televizoru dijagonale dva metra, barem u 4K rezoluciji.
Ma, ja idem i dalje: slušam derivate nedodirljive muzike. Časna reč! Evo:
Čistunci su slobodni da mi pljunu pod prozor.
Odavno meračim da pustim ovu pesmu ovde. I nekoliko puta sam odustajao, sa sve nekim mislima koje su, tobože, imale težinu uticaja na konačnu odluku. Jednom prilikom sam uhvatio samog sebe da razmišljam: a zašto obrada? Zašto ne bih lepo pustio original od Steely Dan? Drugom prilikom sam pomislio: Warren Haynes ima sasvim dovoljno vredne autorske muzike, pa zašto bih ga predstavljao kako drpa tuđu pesmu? A onda, nešto mi se baš bilo stužilo da gledam kako se čestiti ljudi kite tuđim perjem…
Bilo je potrebno da upadnem u onaj gore rečeni spin da bih najzad ukapirao da sva ta nazovi-razmišljanja ne vrede ni pet para, a da te moje skrupule ne vode nikuda.
Jer:
A zašto ne obrada? Po čemu to bilo koja obrada bilo koje fantastične pesme na bilo koji način ugrožava original? Gde to piše da je zabranjeno imati svoj pogled na svet? A pogotovo kad je reč o muzici: različiti pogledi na isto mesto u muzičkoj literaturi zbilja snažno utiču na muziku. Elem, obogaćuju je.
A onda: da, Warren Haynes je hiperaktivni gitarista, sa čestitih dvadeset pet godina staža u The Allman Brothers Band, za koje vreme nije popuštao sa sopstvenom grupom Gov’t Mule, pa eto, i preko toga je pravio ad hoc projekte poput ovog, prosto nazvanog Warren Haynes Band. Mislite da je neko tukao te ljude po ušima da se okupljaju i sviraju? Ko ne primećuje koliko ovi ljudi uživaju svirajući na sceni, ja mu zbilja ne mogu pomoći.
I najzad: ta jebena, cinična i odvratna teza o kićenju tuđim perjem. Kada je o muzici reč, teško je pronaći tezu koja više promašuje sve što se promašiti može. Jebote, ako vam se ne sviđa, a vi zaobiđite. Toliko je jednostavno.
Ja ću, u međuvremenu, da pustim ovu krljačinu još jednom. I to još glasnije.