Kada sam bio mali, puno sam slušao o grupi The Velvet Underground. Stariji pametni i knjiški ljudi sa kojima sam u to vreme stolovao u kafani su ispredali zanimljive priče o njihovom stvaralaštvu. Uspeo sam da se dokopam i njihovog dvostrukog vinila koji je predstavljao presek njihove karijere i… Ništa se nije desilo. Niti mi je u to vreme prijao zvuk same grupe, niti pevanje koje je više bilo nalik recitovanju, niti sam mogao na tada slabom engleskom da prokužim reference i jezičke vratolomije u pesmama koje je Lou Reed ispaljivao.
Bilo mi je potrebno vreme da odrastem.
No, i kada sam odrastao, nikako nisam mogao da uspostavim pravu vezu sa Reedovim stvaralaštvom. Stvari su se pogoršale posle čitanja nekog teksta u novinama u kome je novinar, a mislim da je bio jedan od onih kojima sam verovao, opisivao Reeda kao “nezgodnog čoveka koji je u stanju da povredi i najbolje prijatelje”.
Takve apriori ne podnosim, ma koliko da su veliki kao umetnici.
Reedov album New York je 1989. godine promptno izdao Jugoton i bio je prvi koji sam saslušao dok je bio vruć od prese. Moj engleski je u međuvremenu prilično uznapredovao, pa sam se bacio na tumačenje pesama. Bio sam zapanjen Reedovom apokaliptičnom vizijom New Yorka kao mesta koje podseća na pakao sa slika Hieronymusa Boscha. Reed je pisao o gradu koji je pun nasilja, beskućnika, droge, AIDS-a, rasne netrpeljivosti, svih vrsta kriminala, korupcije…
Najjači utisak na mene je ostavila pesma “Good Evening Mr. Waldheim“. Verovatno zbog velikog skandala dotičnog gospodina koji je, kao zaslužni austrijski diplomata i političar, godinama sedeo u New Yorku kao Generalni sekretar UN. Skandal se odnosio na njegovo “službovanje” u SS trupama tokom Drugog svetskog rata na teritoriji Grčke i Jugoslavije, koje su bile zadužene za deportovanje i ubijanje Jevreja.
Reed, koji pripada kategoriji ljudi poput Dylana ili Billyja Joela koji su ponosni na svoje jevrejsko poreklo, a u situaciji kada Austrijanci biraju Waldheima za predsednika (1986–1992), nije mogao da ćuti. Uzgred je prokomentarisao i tadašnju američku politiku prema Izraelu (pregovarali su sa PLO o mogućem suživotu sa Izraelcima) i žestoko iskritikovao Jessea Jacksona, poznatog borca za ljudska prava i kandidata Demokratske stranke za predsednika, zamerajući mu što ne podržava Jevreje kada su oni ranije podržavali crnce u borbi za njihova prava.
Praktično, ovo je snažna i otrovna pesma o političkom licemerju.
Nešto sada kontam i pitam se – kakve bi pesme Lou Reed danas pisao da je živ?