Na grupu The Choir sam prvi put naleteo na nekoj od kompilacija američkog garažnog roka. Bili su predstavljeni pesmom “It’s Cold Outside” koja je, kako će se pokazati, bila i njihova najuspešnija jer je postala minorni hit. Na sličnim kompilacijama sam pronašao još par njihovih pesama koje su ostavile dobar utisak, za razliku od ostalih izvođača, čije pesme su se svodile na razne oblike amaterskog prangijanja. One su imale početak i kraj, odlično višeglasje i naglašenu melodičnost – bio je to dovoljan razlog da potražim neku njihovu kompilaciju.
No, nikakve kompilacije nigde nije bilo.
Na The Choir sam potpuno zaboravio sve dok onomad, u jednoj diskusionoj grupi, neki tip se nije pohvalio da ima njihov CD. Zatvorene grupe i služe da se razmenjuju mišljenja i ređi muzički materijali, pa se ubrzo u mojim rukama neočekivano našla dva diska The Choira – Choir Practice (1994) i Artifact: The Unreleased Album (2018).
Bili su vredni čekanja.
The Choir su se okupili kao klinci u Clevelandu. Bila je prva polovina šezdesetih, bili su opčinjeni grupama koje su predstavljane kao britanska invazija na Ameriku i u početku su se, primereno, zvali The Mods. Svirali su obrade poznatih britanskih hitova i to je bila dobra vežba za ono što će se kasnije desiti. Već 1966. su promenili ime, snimili svoju najpoznatiju pesmu i pripremili sopstveni repertoar. Ne može se reći da se nisu trudili – na albumu Choir Practice nalaze se pesme sa njihovih singlova koji su odreda bili neuspešni, mada su sadržali za to vreme odlične pop/rock pesme kojih se niko ne bi postideo.
Negde se pominje da su čak bili i predgrupa svojim idolima (The Who, Yardbirds), no to im nimalo nije pomoglo da dobiju priliku da snime album. U takvim okolnostima počinje da deluje nervoza koja se manifestuje kroz personalne promene i istraživanje novih puteva, sve u nadi da će se stvari promeniti na bolje. Uzgred, dešava im se velika greška kada ne angažuju Erica Carmena za pevača, mada je bio njihov veliki fan. Grupa privremeno prestaje sa radom.
Krajem šezdesetih su se ponovo okupili u postavi sa dvojicom klavijaturista. Za svoj račun su napravili snimke koji su bogatije aranžirani, a svirka je čvršća nego ranije. Na momente podsećaju na rane radove Procol Haruma, The Small Facesa ili Left Banke, što su sasvim dobri uzori, a višeglasno pevanje postaje rafinirano, kao kod braće Gibb iz tog vremena. Zvuk je bogat i dobro osmišljen, kao na albumima genijalnog Emitta Rhodesa i pesme hvataju na prvo slušanje. Samo što niko u diskografskim kućama nije imao sluha da ih čuje… Tako da je neobjavljen album ostao u bunkeru dobrih 50 godina. To je bio definitivni kraj grupe koja je imala sve uslove da bude zaista velika.
Kurioziteta radi: tri četvrtine prvobitne postave grupe The Choir će se nešto kasnije pridružiti Ericu Carmenu i postati dobro poznati kao The Raspberries.
A neobjavljeni album The Choira je za mene postao pravo otkrovenje, kao esencijalni materijal za sve one koji vole pop/rock muziku sa samog kraja šezdesetih.