Nema čoveka koji se nije sreo sa ljubomorom. To je jaka i neprijatna emocija koja je u stanju da vam život pretvori u pakao. Najčešće se definiše kao strah od gubitka naklonosti voljene osobe koja se stvarno ili umišljeno okreće prema nekome trećem. Ljubomorna osoba to doživljava kao rivalstvo, a ono što sledi je dugotrajan i mučan proces sumnje u vernost partnera koja, najčešće, razvija želju za kažnjavanjem i nanošenjem boli drugoj/drugim stranama, što se ponekad završava i smrtnim ishodom.
Za svaki slučaj, bolje je držati se dalje od takvih osoba.
Jednu od najpoznatijih pesama na temu ljubomore napisao je John Lennon. “Jealous Guy” je, po njemu, autobiografska pesma u kojoj on progovara o ljubomori na nekoj vrsti spiritualnog nivoa. Njegova žena Yoko Ono je Japanka, pa iz pesme provejava strah i nesigurnost oko toga kako će da se razume s njom ako razmišlja na drugom jeziku i dolazi iz različite kulture.
“Jealousy” je pesma Frankieja Millera koja je mnogo prizemnija od Lennonove i prаktično opisuje simptome koje narator oseća zbog ljubomore, bez nade da izađe iz takvog stanja.
Miller je, inače, jedan iz plejade velikih škotskih pevača koji su veoma cenjeni u muzičkom svetu. Glasom i strastvenošću pevanja podseća na Joeja Cockera, ali za razliku od njega ili Roda Stewarta, koji su uglanom interpretatori, pokazao se i kao sjajan pisac pesama. Lista muzičara koji su izvodili Millerove pesme je impresivna: Johnny Cash, Lulu, Ray Charles, Rod Stewart, The Bellamy Brothers, Kim Carnes, Waylon Jennings, Bob Seger, Bonnie Tyler, Roy Orbison, Etta James, Joe Cocker, Joe Walsh, The Eagles… No, uprkos hvalospevima koje su dobijali njegovi albumi iz sedamdesetih, nikada nije postao velika zvezda.
Početkom osamdesetih je potpisao za Capitol i krenuo u osvajanje američkog tržišta. Snimanje albuma Standing on the Edge (1982) odvijalo se u Muscle Shoals Studiju. Normalno, tu su bili i naši stari znanci (Dave Hood, Barry Beckett, Roger Hawkins) kao deo pratećeg benda. Iz nekog razloga nedostajao je kućni gitarista Jimmy Johnson, ali se njegov nedostatak nije ni osetio. Gitaroški posao obavili su Pete Carr, Chris Spedding i Wayne Perkins, koji su i sami studijski prvoligaši.
U odnosu na ranije Millerove albume, ovaj je mnogo rokerskiji i nekako produkcijski ispeglan. Većina pesama je Millerova ili kolaboracija sa Andyjem Fraserom (ex-Free), pa nije neobično da sve to pomalo liči na Bad Company iz tog perioda, s jedinom razlikom što ne peva Paul Rodgers. Ukus američke publike i FM radio stanica je savršeno dobro pogođen, a “Jealousy“, iako nije bila preterano uspešna na top listama, postala je jedna od najpoznatijih Millerovih pesama, ponajviše zbog njegove strastvene i ubedljive interpretacije.
Tokom 1994. godine Miller je planirao da oformi novu grupu zajedno sa veteranima Joeom Walshom, Nickyjem Hopkinsom i Ianom Wallaceom. A onda se sudbina poigrala sa njim. Dok je pisao pesme za njihov debitantski album, doživeo je težak šlog. Proveo je pet meseci u komi i jedva pretekao. Više nije mogao da govori ili peva, a postepeni oporavak je trajao još par godina.
Danas se ne zna u kakvom je stanju. Ako je za utehu, još uvek nailazim na nove covere njegovih pesama. Nije zaboravljen…