Ne znam da li je pravilo, ali nekako mi se čini da sa prvim znacima proleća dolazi i povećan broj vesti o Onim Konačnim Selidbama. Tako me je preksinoć me je zatekla informacija da je Dick Dale, gitarista kojeg su nazvali kraljem surf gitare, otišao na Neko Bolje Mesto. Da je još malo poživeo, u maju bi napunio 82.
Bio je jedan od prvih gitarista čiji furiozni staccato stil je bio moguće prepoznati posle samo nekoliko tonova.
Dick Dale je rođen 1937. godine kao Richard Anthony Mansour, sin imigranta (otac iz Libana, majka iz Poljske). Od malena nadaren za muziku i samouk, za aktivno bavljenje muzikom se zainteresovao kao tinejdžer, tamo negde u doba kad je Hank Williams žario i palio.
Njegov čudan način sviranja gitare je posledica samoukog pristupa od najranijih dana (navika je muka, odvika još veća, veli narodna mudrost). Prosto, svirao je gtaru za dešnjake kao levoruk, držeći vrat levom rukom, ali sa gitarom ožičenom za dešnjake. Čak i kad je počeo da koristi modele za levoruke, žice je postavljao tako da najdeblja dođe dole, a ne gore. Karakteristična sonornost tonova dobijenih soliranjem u takvom prstoredu (obratite pažnju na ovom snimku), u kombinaciji sa “mitraljeskim” trzanjem i čestim parafraziranjem istočnjačkih hromatskih skala doveli su do jedinstvenog stila sviranja.
Ali, to nije bilo sve: Dick Dale je sticajem čudnih okolnosti postao “test pilot” za odeljenje proizvodnje pojačala kompanije Fender. Zahvaljujući tome, ostaće zabeleženo u istoriji rock’n’rolla da je prvo Fender pojačalo od 100 W došlo upravo u njegove ruke. Važilo je to i za mehaniku Fender gitara: Leo Fender je za njega rekao nešto slično što je jednom jedan kolega rekao za mene (doduše, u kontekstu provere ispravnosti tek sklopljenih računara): “Daćemo probne sklopove njemu da svira celo veče na njima, pa ako sklopovi to izdrže, to znači da su dobri”.
Dick Dale se smatra pravom pretečom surf rock stila. Najpre je album prvenac Surfers’ Choice, objavljen u jesen 1962, privukao solidnu pažnju. Kada je nedugo potom kod Eda Sullivana odsvirao pesmu “Misirolu“, istočnjački tradicional koji se svira od Maroka do Iraka (prepoznajte “Vranjanku”!) i koji je on obradio i u proleće 1962. objavio kao singl, nastala je stihija popularnosti koja nije popuštala tokom šezdesetih, naročito na bogatoj Zapadnoj obali SAD. Vremenom je interesovanje za tu vrstu muzike popustilo, sve dok nije došla nova generacija slušalaca, koja se zapitala kakvo je, pobogu, to gitarističko ludijanje koje prekriva uvodnu špicu filma Pulp Fiction (1994)…
Ne znam kako je to sve tačno išlo, negde verovatno postoji i ta priča ispričana, no recim osada da je to bio sticaj okolnosti: Dick Dale je dobar deo sedamdesetih i osamdesetih proveo kao revue muzičar, angažovan u kojekakvim programima za nostalgične, sve dok 1993. nije objavio Tribal Thunder, prvi album sveže autorske muzike još od onog prvog vakta 1962-1964. Pesma “Nitro“, koju danas pržimo na Suštini pasijansa, otvara taj album; da li je Tarantino čuo taj album, pa pomislio “imam ideju!”, ko će to sad znati…
Tužan biografski podatak sa Vikipedije veli da je Dick Dale svirao intenzivno do gotovo samog kraja, međutim da nije to činio što mu je lomatanje po kojekakvim zadimljenim klubovima bilo po volji, već zato što drugačije nije mogao da pokrije troškove permanentnog lečenja. Naime, dugotrajni dijabetes mu je narušio bubrege, a bolovi u kičmi su činili da i te kako odboluje svaku živu svirku… Amerika, obećana zemlja za svakog sa lekarskom diplomom…
I tako je to trajalo do 16. marta 2019. Verovatno najpoznatiji staccato rock’n’rolla prelazi u domen legende.