Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Neki ljudi bolje od nas razumeju svet oko sebe, naročito istorijske nepravde koje postoje i danas, mada su danas bolje prikrivene. To je tako zato što su tu nepravdu osetili na svojoj koži.
Istorijski podaci nam govore da je francuski istraživač Samuel de Champlain stigao do Kanade 1603. godine. Osnovao je prva stalna evropska naselja u Port Royalu i Quebecu, koja su postala sedišta Akadije i Kanade. Akadijci su zaposeli današnje kanadsko primorje i koloniji nije loše išlo. Krzna kao glavnog artikla za trgovinu je bilo u izobilju, a potražnja za njim je bila velika.
No, bilo je i drugih zainteresovanih za trgovinu kurentnom robom.
Ne samo da razotkriva, nego i dokazuje da je strpljenje u postizanju rezultata jednako važno koliko i talenat i trud. Da nije bila strpljiva, možda nikad ne bismo saznali za nju. A danas je kraljica.
Kada je Mirko, moj FB drugar sa kojim delim prilično širok front zajedničkih afiniteta u muzici, pre nekoliko dana okačio današnju pesmu, njegov komentar je bio kratak i suštinski dovoljan: “Osećam strahopoštovanje prema Gillian Welch”, reče.
Đavo da me nosi ako bi više reči učinilo bolju pravdu. Međutim, o čemu bih ja onda danas pisao?
Izrazita popularnost britanskog prog-folka tokom kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih nije došla sama po sebi. Iza cele priče su stajali neki fantastični autori muzike. Danas se prisećamo jednog od njih.
Grupa Lindisfarne svakako pripada prvoligaškoj postavi britanskih folk rockera. Medijski nisu bili elsponirani kao Fairport Convention, Steeleye Span ili Pentangle, nekako su uvek bili u drugom planu no, zahvaljujući izuzetnim albumima iz prve polovine sedamdesetih brzo su stekli kult sledbeništvo. Njihova živahna i optimistička muzika inspirisana folkom i hipi ideologijom bila je naglašeno britanska, a zvučno je mogla da se smesti negde između Fairporta i ranog Grateful Deada.
Sasvim dovoljno za potencijalno veliku karijeru.
Količina emocija koja preliva iz ove muzike teško se može opisati prostim rečima.
Čini mi se da nema muškarca koji nije prošao kroz arhetipsku priču: “snimio” si žensku, ona ti sitnim znacima šalje poruku da treba da kreneš u akciju, već naoštren pokušavaš da dopreš do njenog srca, vaš prvi izlazak deluje obećavajuće i polomiš se kako bi je osvojio, otpraćaš je kući dok ti nivo testosterona u krvi rapidno raste, uljudno je pitaš da se ponovo vidite… A ona u tom trenutku zagonetno odbrusi: možda.
Prevedeno na razumljiv jezik to znači: predomislila sam se, džabe si se trudio. 
Čak i ako niste naklonjeni ovom žanru muzike, lako ćete prihvatiti neverovatan sklad koji vlada u ovom pevanju.
U jeku novotalasnog i novoromantičarskog mladalačkog ludijanja tokom osamdesetih, Siniša Škarica postaje glavni i odgovorni urednik u Jugotonu koji pomalo stidljivo počinje da objavljuje albume sa country/folk muzikom. Sve, odreda, pomno izabrane. Ne znam šta su moji vršnjaci mislili o tome sa svojim natapiranim ili punkerskim frizurama, no meni je bilo lepo. Takve ploče sam mogao da kupujem u lokalnoj prodavnici za sitnu lovu umesto da ih poručujem iz inostranstva.
Tako je, gotovo u isto vreme kao i u svetu, kod nas objavljen album grupe Trio.
Dugo je potrajalo dok nije samom sebi ugodio dovoljno dobar skup pesama, kao što je to inače drugima dugo činio.
U trenutku kada je dobio poziv iz vojske da brani svoju domovinu u Vijetnamu, Jesse Winchester izgleda da nije imao dilemu. Brže-bolje je zapalio u susednu Kanadu. Glava mu je ostala na ramenima, a u SAD se vratio tek kada je Jimmy Carter proglasio opštu amnestiju petnaestak godina kasnije. U međuvremenu, Jesse je započeo songwritersku karijeru (mentor mu je bio Robbie Robertson) i tokom sedamdesetih, serijom izvrsnih albuma, stekao zavidnu reputaciju.
Prepoznatljiv je po pesmama koje su pune vrcavog humora.
Suvo u vazduhu. Suvo u ustima. Suvo u grudima. Suša po džepovima.
Samo srce puno.
U času dosezanja svog komercijalnog vrhunca, grupi Leb i sol se desilo manje-više već sve što je jedan čestit muzički sastav mogao da doživi. No, kao da je izostao “onaj jedan korak” koji bi njihovo faktički zasluženo mesto na vrhu popularnosti učinio i eksplicitno jasnim: bio je potreban radijski superhit. Jer, pored onoliko odlične muzike koju je Leb i sol pružio publici, čestitog FM hita nije bilo još od pesme “Kontakt je skup” u proleće 1984. Predugo: nije dobro kad nastaju takve praznine.
Kockice su se složile u proleće 1987. u vidu albuma koji je doneo ne jedan, nego tri superhita. No, pesma koju ćemo danas slušati nije jedan od njih.
Auh!…
