Ponekad reči ne mogu da dosegnu doživljaj. Tada je najbolje ćutati i slušati.
Mnogo je nesreće nastalo onda kad su ljudi pričali umesto da su slušali.
Nije mi bila namera da budem patetičan. Vrteo sam se nešto ovog jutra u nekakvom neobjašnjivom nemiru i prosto mi je palo na pamet da bi me neka temeljna muzika mogla smiriti. Onda sam video kako se Skoča na fejZbuku raspričao o onom albumu Keitha Jarretta. Reče kako ga je danima vrteo na gramofonu. Onda sam se setio kako sam jednom osvanuo sa slušalicama na ušima slušajući The Köln Concert, pa sam se prepao: danas mi je ipak radni dan i ne smem od jutra da se upuštam u rizik miniranja svake komunikacije – jer, kad slušam ono, ja se odričem sveta oko sebe.
Dakle, nešto drugo.
U pomoć je došla džuboks-rndačina.
Moja poslednja veza sa delatnošću u kojoj sam nekad bio aktivan, pa u nekim trenucima čak i poznatiji širem krugu ljudi nego što je tih nekoliko još uvek nastanjenih kuća u mojoj ulici, jeste jedan program za tabelarna izračunavanja čiji vlasnik je nekakva softverska kompanija iz okoline Sijetla. U tom programu ja se snalazim natprosečno dobro, čak sam nekakve jebene priručnike o njemu pisao onih godina koje su pojeli sk… miševi, a specijalni gušt mi je da ponekad ponešto isprogramiram u njemu. Tako, naime, održavam labavu vezu sa nekadašnjim programerskim sklonostima, što beše deo mog profesionalnog života koji sam, tobože zarad nekakve poslovne karijere, napustio pre tačno pola života.
Elem, imam listu onog dela svoje fonoteke koja je sačinjena od nekakvih nula i jedinica, a koja je lako dostupna na nekakvim uređajima smeštenim u jednoj kutiji koja se nalazi blizu mog desnog kolena. Tu listu sam stavio u taj program, pa sam to onda nazvao džuboksom. Onda sam napravio nazovi-programčić koji po kvazislučajnom uzorku iz te povelike kolekcije formira izbor željene dužine, koji će moj omiljeni program za slušanje muzike zasvirati kad dvaput ošajdarim novoformiranu fleku na ikonostasu svog monitora.
Rekoh sebi: ovde će se naći numera koja će mi ovog jutra vratiti spokoj i sprečiti katastrofu da pustim onaj najprodavaniji album klavirske muzike u istoriji proizvodnje nosača zvuka i tako miniram svoj radni dan.
Na četvrtom mestu na listi, tačno ispod Rhiannon Giddens, Roberta Wyatta i grupe Cressida, našla se današnja pesma. Ja odavno verujem da je to jedna od najlepših ikada napisanih balada, svakako je doživljavam kao magnum opus Colea Portera, a glas Elle Fitzgerald je jedan od onih koji najlakše prodru u najdublje mračne kutke svačije duše. Zbog pesama poput ove ja kažem da je sušta sreća to što postoji mnogo mesta koja nazivamo “krajem muzike”, jer od ovog nema dalje, pa je blagodet to što se i odavde može zalutati negde drugde, dok se do nekog novog kraja ne dođe ponovo na nekom drugom mestu.
Tek usput, tek dok pišem ove redove deleći sa vama ovaj blaženi trenutak, pade mi na pamet kako je jedna toliko banalna stvar kao što je tehnološka zvrčka pomogla da se očuva najljudskiji aspekt postojanja, a to je doživljaj veličanstvenog umetničkog dela. Može, dakle, i tako. Slutio sam to, ali do jutros nisam bio sasvim siguran da li je zaista moguće.
I tako… Život je opet lep, jer sam ovoga jutra podsetio sebe da moj nemir nije nastao zato što nema nikog da sluša šta ja govorim, već zato što sam zamalo zaboravio da zaćutim i ponovo počnem da slušam svet oko sebe.
