Postao sam alergičan na svakoga ko mi pomene digitalizaciju. Naročito od kada je ušla u govor političara koji lupetaju svašta na ovu temu ubeđujući nas da će njome svi problemi da se reše. Ne sporim neke od prednosti koje nam informacione tehnologije donose. No, iz iskustva znam da će biti više muke i problema. O promenama navika da ne govorim – pun mi je računar muzike u koju se ne udubljujem kao nekada, a knjige u elektronskom obliku, koje verovatno nikada neću stići da pročitam i ne pokušavam da evidentiram. Za njima posežem jedino kad moram, a skrolovanje po ekranu mi ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo.
Od onih sam koji vole miris papira, štamparske boje i da liznu prst pre no što pređu na sledeću stranicu.
Uzgredna posledica ovakvog pristupa je gomilanje knjiga i časopisa do kojih mi je stalo. A kako, da parafraziram Neila Younga, Dust Never Sleeps, s vremena na vreme biblioteku treba protresti i osloboditi se prašine koja se skupila. Za to, po pravilu, odvojim ceo vikend. Ne zbog količine knjiga već iz iskustva – uvek natrčim na neku koju sam zaboravio ili je odavno nisam uzeo u ruke. I onda znate kako dalje ide: više se zeva u njih no što se izbacuje prašina.
Danas sam prelistavao “Stereo stihove” Dragoslava Andrića. To je čudesna zbirka koja sadrži prepeve nekih velikih rok pesama i mnogih manje poznatih. Jedina mana joj je što je relativno kratka, mada mene ne bi zadovoljila i da obuhvata više hiljada pesama. I, kurioziteta radi, danas sam po prvi put primetio da je prvo izdanje štampano u 15.000 primeraka.
Pitajte bilo kog uspešnog pisca šta misli o ovakvom tiražu.
Knjiga se, sasvim slučajno, otvorila na današnjoj pesmi. Znam da je već bila ovde, Grba je svojevremeno napisao odličan nekrolog Martyju Balinu, a u takvim okolnostima čitalac više obraća pažnju šta se piše o životu pokojnika no što sluša šta mu pesma koja je ilustracija poručuje.
Andrićev prepev je božanstven.
Leto je uzelo dah
I zadrzalo ga dugo.
Kad zima uze mah,
Kao da zbriše sve drugo.
Kroz otvoreni prozor
Bez zavese što bi te krila
Videh te,
Videh te gde mi se vrćaaš, mila.Čovek se nauči da čita
Između stranica pogleda.
Sanjiva svirka te ozledi
I ljubav pomahnita.
Ne pitam te gde si bila,
Videh te gde mi se vraćaš, mila.Došla si
Da zajedno provodimo dane,
Da razvejavaš moju ljubav,
Ko lišće, na sve strane.
I opet kažeš – hoćeš otići,
Ali takva je oduvek bila,
Kao u priči,
Sudbina naša, moja mila.Između povremenih uzdaha,
Proziran san.
Obično, prosto ga puštam
Da prođe, kao dan.
Pomišljam – kamo sreće
Da to nije imalo ni početka,
Ni završetka,
Ni traga.
Videh te,
Videh te gde mi se vraćaš, draga.Dok šetam po ovoj hridi,
Više obale, vidim
Da sam već gazio ove grude,
Makar za tren.
U magli, ta bi sen
Mogla ma šta da bude.
Videh te, nisi se krila,
Videh te gde mi se vraćaš, mila.Razlozi i slične sitnice
Trpaju se u tegle, kriomice.
A šta li biva sa željama
Dok zvezda pada, a mi smo mladi?
Da nisam to poželeo
Tek šale radi?
Videh te,
U magli sa kojom si se slila,
Videh te gde mi se vraćaš mila.
Normalno, odmah sam oduvao prašinu i sa vinila Surrealistic Pillow (1967) i po ko zna koji put zaključio kako je album remek-delo bez slabog trenutka, živopisan spomenik hipi kulturi i San Francisku kojeg više nema. I da je jednako uzbudljiv kao i pre 50 godina kada je snimljen.
Takvih danas više nema.
