Kada je Mirko, moj FB drugar sa kojim delim prilično širok front zajedničkih afiniteta u muzici, pre nekoliko dana okačio današnju pesmu, njegov komentar je bio kratak i suštinski dovoljan: “Osećam strahopoštovanje prema Gillian Welch”, reče.
Đavo da me nosi ako bi više reči učinilo bolju pravdu. Međutim, o čemu bih ja onda danas pisao?
Gillian Welch je relativno kasno stupila na muzičku scenu: bilo joj je 29 kada je objavila prvi album Revival (1996). Pomalo čudno, s obzirom na to da je muzičkim uticajima bila izložena od najranijeg detinjstva. No, kao student je čak svirala bas u nekakvom lokalnom goth bendu u Santa Cruzu. Veli da je doživela prosvetljenje kada je njena cimerka pustila neku bluegrass muziku: “tada sam našla svoju muziku”, reče.
No, kuvalo se to polako: kada je diplomirala fotografiju na University California Vera Cruz, otišla je u Boston na čuveni Berklee College of Music, gde je studirala kompoziciju sledeće dve godine i formirala se kao autor i izvođač u kapacitetu u kojem je danas poznajemo.
Tada je srela Davida Rawlingsa, sa kojim je izgradila čvrstu saradnju koja traje skoro već 30 godina. Ne bi to bilo tako da se njih dvoje ne uklapa savršeno u svakom pogledu: od ideje o razvoju karijere, preko afiniteta u stilu muzike, čak do savršenog slaganja karakteristične boje glasova po kojoj danas prepoznajemo taj duet već posle par taktova.
Uz sav talenat i nesumnjiv životni fokus koji je vremenom opredelio izrazito zanimljivu muzičku karijeru, mora se reći da je tu postojalo i zrno sreće. Najpre, izbor mesta koje će postati baza: “Pogledala sam u svoju fonoteku i shvatila da svi koji mi nešto znače dolaze iz Nešvila. Pa kad je tako, idem i ja tamo, rekoh sebi.” A onda, u Nešvilu, ama pod kapom nebeskom, nije bilo boljeg čoveka koji će pirnuti vetar u jedra tom talentu: T Bone Burnett se pojavio veoma zainteresovan da producira album čije snimanje su Weltchova i Rawlings upravo potpisali i oni su na to pristali.
Teško bi bilo potceniti važnost te kombinacije u tom času: verovatno nijedan drugi producent ne bi ni prepoznao, a kamoli dopustio i očuvao to insistiranje na minimalističkom pristupu u sklopu izvođenja autorske muzike. Umesto toga, te pesme sa neverovatnim mirisom stogodišnje patine bile bi možda uštirkane, ispeglane, namirisane i pretvorene u just another Nashville crap music. Jedna potencijalno uspešna karijera bi izvesno bila kompromitovana, ako ne i upropaštena, na samom početku.
Naime, problem je u tome što Nešvil zbilja ostaje jezgro ozbiljne autorske muzike koja se često opisuje krovnim i nepreciznim pojmom country music, međutim tamo postoji i fabrika novca koja proizvodi efemernu muziku čija vrednost je neupitno nikakva. Svako anonimno ime koje se pojavi u Nešvilu biće gurnuto u čeljusti te proizvodnje, pa ako preživi…
Situacija je sasvim nalik onoj kad se kod nas, bez ikakvih osnova i u očiglednom neznanju, porede izvorna narodna muzika i turbo-folk (koji je evoluirao iz kafanske muzike i koji takođe predstavlja zasebnu nišu). Između tih formi nema ama baš nikakve sličnosti osim što ona tužna nekolicina turbofolkera koja zapravo ume da peva bez pomoći autotune filtera pravi iste vokalne trilere kao u pravoj narodnoj muzici, pa to laiku zvuči uporedivo.
Ukratko: postoji country i country i na vašem znanju je da se snađete u pokušaju da istražite jedno i nekako zaobiđete drugo, a na vašoj savesti da ne trpate te dve stvari u isti koš.
Uticaji koje nešvilska scena neguje u oba modaliteta proizvodnje muzike u današnje vreme su postali široki kao što je široka Amerika. U toj hiperprodukciji moraš ili da budeš muzički superheroj ili da imaš nekog uglednog mecenu koji neće dozvoliti da padne ljaga na tvoje ime, nego će te kanalisati u dobrom pravcu. Najbolje bi bilo oboje, ako je moguće, a upravo tu sreću je imala Gillian Welch. Od časa kada je prvi album ugledao svetlost dana do dana današnjeg, ništa više u njenoj karijeri nije bilo slučajno.
E, zato ono Mirkovo (i ne samo njegovo) strahopoštovanje. Ta karijera je blistava, bez loših poteza i bez slabe muzike. A muzika: uvek je na granici da vas bar malčice zbuni, u onom pozitivnom smislu. Svakako ćete imati problema da je precizno klasifikujete, pod uslovom da je to uopšte bitno. Naime, u tom intenzivno autorskom pristupu neprekidno se pitate koliko decenija je stara pesma koju slušate, da li je veći uticaj muzike Apalačkih planina, gospela ili bluesa, pri čemu se tu nađe i poneki ton koji će vas jako podsetiti na napeve starosedelaca kanjona Kolorada…
Naročito je intrigatan stav Gillian Welch prema izdavačkoj politici muzičke industrije, a naročito je bila kivna na radijske producente koji su imali manir da zahtevaju da tu i tu pesmu ponovo snimi “malo brže, pa da ne traje duže od 175 sekundi” i takvima je, na sopstveni rizik, objavila rat. U tom procesu je čak formirala sopstvenu produkcijsku kuću – što je potez koji i inače čini svaki pametan muzičar. U tom pogledu, nezavisno odlučivanje je gurnulo taj njen repertoar pod benasti krovni pojam bez realnog značenja – reč indie je zapravo sleng od independent i ništa više od toga – pa je ta stilska mešavina našla imenovanje tamo gde tek sad ništa ne znate.
Zapravo, znate da je to dobra muzika. To je sasvim dovoljno, kako god se ona zvala.
Najbolje od svega u opisu lika Gillian Welch je to što joj slava nije udarila u glavu. Ona i Dave Rawlings će se rado odazvati na svako gostovanje na televiziji, na nekom festivalu, na nekom tribute projektu, gde god može da se zakuva dobra muzika. U tom pogledu, ona ide u red pravih i neiskvareni kraljica američke muzike, poput Alison Krauss i Emmylou Harris (sa kojima je, uostalom, sarađivala: znate li u kojoj pesmi su njih tri zajedno pevale?). O rezultatima tih aktivnosti bi moglo da se priča nadugačko i naširoko, što ćemo možda i činiti još više nego do sada, jer ona to svakako zaslužuje.