Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zanimljiva paralela o mogućnosti potonuća nečeg veličanstvenog.
Svi oni koji su bili u Veneciji slažu se u oceni da je to čudesan grad. Nalazi se u severoistočnoj Italiji, a geografski položaj joj je, kroz istoriju, omogućio da igra veoma važnu ulogu – bila je to raskrsnica između Istoka i Zapada. Zato je Venecija postala važan, možda i najvažniji trgovački centar srednjeg veka i, kako smo naučili iz istorijskih čitanki, prestonica Mletačke Republike.
U stvari, kada govorimo o Veneciji, ne znamo odakle da počnemo.
Kada si na početku karijere, fali ti novac, nemaš prevelikog izbora. I najboljima se dešavalo da pišu po narudžbini, što ponekad rezultira antologijskim pesmama.
Ako zavrtimo vremeplov i vratimo se u 1964. godinu videćemo da su svi junaci današnje priče bili klinci. Mick Jagger, Keith Richards su jedva da su bili prevalili dvadesetprvu, Andrew Loog Oldham je bio par godina mlađi, The Rolling Stones su postojali tek par godina i bili su daleko od onoga što će nešto kasnije postati…
Za kompletnu priču fali nam samo klinceza.
Malo je ljudi na ovom svetu koji su mogli da se pohvale sviranjem na telefonskoj centrali… Dobro de, nije to bila telefonska centrala, ali nemojte mi kvariti štos.
I tako… Taman sam hteo da napišem tačno sledeće: “Znam da smo legendarnu pesmu “Lucky Man” već slušali, ali nema veze…” – kad sam, na sopstveno veliko iznenađenje, utvrdio da zapravo u ovoj rubrici nismo slušali tu pesmu. Kako je to moguće, nisam baš sasvim siguran, ali eto, dešava se. Međutim, ovo danas svakako ne kačim zbog pesme, nego zbog…
Lakše mi je da pokažem nego da objasnim. Ono što je bitno u današnjem snimku počinje posle pet minuta.
Sad razumete, nadam se.
Osamdesete su bile nemilosrdne prema imenima muzičke industrije koja su želela da rade po starim receptima. Najveći rock’n’roll cirkus umalo nije prestao da postoji zbog takvih prilika.
Punk i New Wave nisu samo ugasili “simfoničare” koji su dominirali britanskom muzičkom scenom u prvoj polovini sedamdesetih. Neočekivani uspeh ovih pravaca ozbiljno je prodrmao muzičku industriju i neke od najvećih svetskih atrakcija. Na početku osamdesetih i The Rolling Stones su se našli u velikoj krizi i zamalo se nisu raspali.
Ko bi to mogao i da pomisli.
Ponekad sve deluje naopačke. Možda je to stvar pogrešne tačke posmatranja, ali moguća su i druga objašnjenja.
Nije što je ponedeljak. Nije ni što oko mene vlada sveopšta apatija. Nije ni što sam pomalo umoran od života u Danu mrmota. Nego mi je što se svako malo nađe poneko da me ubeđuje kako je sve u redu.
Dobro je da postoje takvi. Podsećaju me na to da još uvek imam koliko-toliko normalan pogled na svet.
Sa zrelošću koje donose godine, velike pesme nastaju tako što se o svakodnevnim životima govori na poseban način.
U neka davna vremena alhemija se smatrala kraljevskom veštinom. Nju su praktikovale sve velike civilizacije (Mesopotamija, Kina, Egipat, Persija, Indija…). Alhemičari su pokušavali da otkriju tajnu kamena mudrosti koji bi, šatro, omogućavao da se obični metali pretvore u plemenite. No, to je bila samo varka za naivne – iza hermetičkih tekstova koje su ostavljali za sobom krio se mnogo viši cilj koji bismo mogli da nazovemo duhovnim preobražajem.
Evropa je, po običaju, kaskala stotinama godina za njima. I kada su se Evropljani petljali sa alhemijom, kod njih je prevladao racionalni princip – iz nje su se razvile moderna hemija, metalurgija, medicina i još štošta korisnog, a danas se smatra pseudonaukom.
Građevinu drže stubovi i grede, a ne fasada. Isto tako, ključne komponente zvuka nekog benda nisu nužno one koje najpre prihvatite vizuelno.
Prošlo pola deset, ja još uvek u krevetu; odocnio sinoć poprilično. Zvoni mobilni: Zoća Peacock. Hm: ne bi on zvao bez razloga, on i ja drugujemo preko četvrt stoleća u nekim sajber-pripizdinama, navikli smo da se čitamo češće nego da se čujemo.
– Alo, hombre!
– Šta se radi?
– E’o, još ležim.
– Čuj, zaglavio sam sinoć nešto, odjutros glava ne radi, nisam ništa napisao za danas.
– I ti si se ulenjio kao i ja? Dešava se. Ama, bez brige: pokriću ja. Nećeš verovati koliko se moj prvi zicer za pisanje u naslovu poklapa sa ovim stanjem…
– Znači, da ne brinem?
– A kad smo mi imali razlog za brigu?
– To volim da čujem. Aj, pozdravi kod kuće!
– Take it easy, hombre!
Ponekad tema legne k’o budali šamar…
Neprekidni niz loših vesti nije specijalnost današnjeg vremena. Bilo je toga i ranije.
Jeste li čitali jutarnje naslove po novinama/portalima? U njima nema ničega novoga što već nismo videli/čuli godinama unazad, a što bi ukratko moglo da se opiše kako više nema dobrih vesti. I ako ih kojim slučajem ima, potisnute su u drugi plan i teško se do njih dolazi. Kolektivno živimo u strahu i neizvesnosti, paralisani da išta svrsishodno preduzmemo kako bi išta promenili.
Šta god mislili o svemu ovome, čini nam se da mač koji će preseći zamršeni čvor nije u našim rukama.
