“Već sat vremena se motam po radio-stanicama u pokušaju da dobijem ideju za nešto vredno pisanja”, piše mi Zoća Peacock pre nekoliko dana, “i ništa još… Sad poče Calexico. Pa jebaga, ne možemo non stop o njima!…”
Zoćo brate, nije trebalo to da kažeš. Calexico nije samo varošica u vukojebini na granici između Arizone i Meksika, nije samo duet dva ludaka i nije samo muzika. Calexico je i paradigma putovanja na mesta na koja se ne može stići tako lako. Za mene, barem.
Taj deo priče je jednostavan.
– * –
Bio je četvrtak uoči Vaskrsa 2003. Nevelika ekipa je rano zanoćila u Jerisosu; valjalo je ustati veoma rano i ukrcati se na brod do Jovanjice, gde nas je dalje čekala vožnja ka Hilandaru. Kao neko ko je već bio na Svetoj gori, Zoća je dobio zaduženje da vodi računa o tri klipana tokom tog pohoda; ja sam bio jedan od njih. U hotelu u Jerisosu, nas četvorica smo delili dupleks sobu.
Ma, kakav san: jesam ja ustao prethodnog jutra u četiri da bih stigao na autobus, jesmo se klackali 900 km, jesmo bili umorni k’o psi, ali san neće na oči, pa neće; uzbuđenje je bilo preveliko. U neka doba, Zoća skoči iz kreveta, maši se torbe, izvadi neki CD i pruži mi ga:
– Hombre, imam nešto za tebe. Znam da si počeo da ih istražuješ, pa eto, možeš sad i da blagosiljaš tu vezu na Svetoj gori!
Bio je to album Feast of Wire (2003) grupe Calexico, kojom me je upravo Zoća zarazio nešto ranije. Znao sam da je album objavljen dva meseca ranije, ali tad još nisam bio u prilici da ga čujem.
A šta je bilo posle, nije predmet ove priče. Uostalom, taj deo nije nimalo jednostavan za prepričavanje.
– * –
Moja veza sa grupom Calexico je ostala duboka i čvrsta. Čak smo se dvaput i sreli i to su bili susreti za pamćenje. Njihovu muziku mnogo volim, a paradigmu koju seju svojim delovanjem prepoznajem u sebi.
Malo je stvari koje bi bile gluplje od pokušaja da izjavite koji album Calexica je najbolji i, još gore, da navalite da objašnjavate zašto je to tako. Kao neko ko je sa njima proveo već punoletni broj godina, odavno znam da se ne može dalje od onog “taj i taj album mi je omiljen”, što nije podložno raspravi. Ali, ako bih ikada ikome preporučio jedan album sa kojim bi valjalo započeti druženje sa njima, bio bi to Feast of Wire. I to nije zato što mislim da je najlakši za slušanje (to sigurno nije!), već zato što sam siguran da ako prvi susret sa grupom uspe preko tog albuma, uspeće zauvek.
U mom slučaju nije bilo tako, jer The Black Light (1998) i Hot Rail (2000) sam već imao u malom prstu, ali kao da jeste. No, sa Feast of Wire, ta veza je postala neraskidiva. A zašto je to tako? A, ne: taj film nećete gledati.