Na moje zgražavanje, upravo sam utvrdio da rubrika “Muzika za popodne” na Suštini pasijansa još uvek nije ugostila projekat Musica Nuda. U neverici prekidam sve što sam do ovog časa radio i ispravljam taj skandalozni propust.
E, tako. Sad je malo lakše. Bar dok ne dođemo do prve poente, a tad ćemo tokom pauze preslušati i živu izvedbu ove numere Bitlsa. Jer, važno je.
Ovaj duet sam upoznao na najbolji zamislivi način: gledao sam – i zapanjen slušao – njihov nastup na Jazz & Blues festivalu u Kikindi 2011. godine. Bejahu to godine koje danas deluju mnogo davnije nego što su zaista: tada je za održavanje festivala bilo i dobre volje lokalne samouprave i čestitih sponzora, a muzički festivali u malom gradu ne mogu da budu dobri na drugačiji način nego sa dovoljnom količinom novca. To veče pamtim kao možda najbolje u istoriji festivala, jer posle ovog ludila, iste večeri je nastupila Veronika Harcsa, devojka koja je te godine imala najbolje prodavan jazz album u Japanu… A možda to beše i najbolja godina za festival do sada, jer te godine su, pored ovih izvođača, nastupali i hor Viva Vox, mađarska fusion grupa Djabe (ne, nisu doveli Stevea Hacketta u Kikindu) i, slasno da ne može slađe, Josipa Lisac. Ni ostali izvođači nisu bili za bacanje, dakako, ali ostadoše potisnuti u mom sećanju pred pomenutima.
Elem, izađoše dvoje na scenu. On uze kontrabas u ruke, ona mikrofon. I razvezoše sa scene nevelikog kikindskog pozorišta kao da ne postoji sutra. Ubili su me k’o zeca, što bi se reklo. Nije da se nisam zapitao možda samo nekoliko meseci ranije: da li bi bilo moguće da moj imenjak, organizator festivala, dovuče u Kikindu duet Siyou’n’Hell, kombinaciju kao šmirgla oštrog ženskog soul glasa i promućurno svirane bas gitare (potražite na Cevki, evo ovo i ovo za početak). A za ove nisam ni znao dok ih nisam ugledao na sceni; nije mi zameriti, jer to je muzički pravac koji ne istražujem, nego ga konzumiram samo na osnovu direktnih preporuka malog broja ljudi u čiji muzički ukus u toj sferi imam puno poverenje.
Ovaj čudni minimalistički duet čine dvoje Italijana koji su završili sve moguće škole za svoje instrumente, ali školovanje je ovde nevažno, osim kao prepoznatljivi gradivni element besprekornog izvođačkog kapaciteta. Nešto drugo je važno: Petra Magoni i Ferruccio Spinetti su se sreli sasvim slučajno, jedna neplanirana okolnost ih je dovela na scenu zajedno jedne večeri 2003. i tada je nešto kliknulo. Od tada su nerazdvojni, a do sada su nastupali na scenama širom sveta. Kolika strast za muziciranjem je posredi, govori i nezvanični podatak: njihov prvi album, sastavljen od petnaest omiljenih pesama raznih autora, snimljen je za svega jedno popodne u jednom malom studiju u Pizi. Koliko vidim iz svežijih vesti, ne pada im na pamet da popuste sa tempom nastupa.
A ti nastupi izgledaju, otprilike, ovako:
Ako znate išta o muzici, onda razumete zašto se ovaj vid muziciranja tako lako lepi za dušu. Ogoljena do krajnje granice – jedan glas i jedan po prirodi temeljni instrument – takva interpretacija sažima pažnju slušaoca na jednu virtuelnu tačku u kojoj nema nikakvog mesta za šminkanje, hiperprodukciju ili bilo kakav drugi oblik prikrivanja slabosti. Na stranu što ovde slabosti nema: i da ih ima, ovo dvoje ludaka bi ih prigrlilo i napravilo još nešto zanimljivo. Suština je ovde u iskrenosti, a ne u virtuoznom manevrisanju: ne postoji negacija takve kreativne sile.
I šta tu ima da se priča: teza “manje je više” ima odlično uporište u ogoljenoj muzici poput ove.
Musica Nuda je do sada objavila jedanaest albuma u sopstvenoj produkciji, jer tako je najpametnije u današnje vreme. Mada, koliko znam, u nekom trenutku je Warner Music učinio ponudu koju je nemoguće odbiti, pa su postali ekskluzivni distributeri dueta.
Imam da vam kažem samo još jedno, a to su dve stvari. Prvo, pronađite i poslušajte tu muziku. Drugo, ako vam se ikada igde ikako ukaže prilika da pohodite njihov nastup, ne budite blesavi da ga propustite. I treće 
, javite i meni gde i kad je to.
