Može to i tako, zar ne?

I tako… Taman sam hteo da napišem tačno sledeće: “Znam da smo legendarnu pesmu “Lucky Man” već slušali, ali nema veze…” – kad sam, na sopstveno veliko iznenađenje, utvrdio da zapravo u ovoj rubrici nismo slušali tu pesmu. Kako je to moguće, nisam baš sasvim siguran, ali eto, dešava se. Međutim, ovo danas svakako ne kačim zbog pesme, nego zbog…

Lakše mi je da pokažem nego da objasnim. Ono što je bitno u današnjem snimku počinje posle pet minuta.

Sad razumete, nadam se.

Elem, ovo je retka prilika u našoj rubrici kada glavni junak priče nije neki muzičar ili producent, kada to nije pesma ili album, niti je to priča koja je dovela do rađanja nekog muzičkog komada. Pogodićete, danas je to jedan instrument: Moog modularni sintisajzer. Ta mrcina od skoro 200 kilograma elektronskih sklopova, releja, prekidača, dugmića i kablova, koja je pravila totalni haos sa električnim napajanjem u studiju i na sceni, pa pride još nije bila polifoni nego prosti monofoni instrument, unela je revoluciju u popularnu muziku s kraj šezdesetih i početka sedamdesetih. Iako nije bio ni prvi ni jedini koji je voleo da se zamrsi u te kablove k’o pile u kučinu, Keith Emerson je to radio na najelegantniji zamislivi način. A danas, skoro pola veka kasnije, teško bi bilo zamišljati ijedno drugo lice ispred te “telefonske centrale” nego što je to lice jednog od najvećih, ako ne baš i najvećeg klavijaturiste kojeg je progresivni rock ikada imao.

Emerson je sam ispričao kako je počelo. Baš negde u vreme kad je grupa The Nice objavila singl sa ekstravagantim instrumentalom zasnovanim na Trećem Branderburskom koncertu velikog J.S. Baha, jedan prodavac ploča ga je prepoznao u nekoj radnji u Sohou, pa mu pustio neku ploču i namah ga zainteresovao. Bio je to upravo objavljeni album Switched-On Bach američke muzičarke Wendy Carlos (objavljene pod njenim krštenim imenom Walter Carlos, pride se vidi muškarac na omotu ploče, kompletna zabuna je trajala dugo). Uglavnom, Emerson je ostao zabezeknut onim što je tada čuo…

Prošlo je neko vreme i Emerson je postao deo jedne nove priče: formirao je power trio sa dvojicom prijatelja. Pomislio je kako bi bila baš dobra fora da se tom prigodom dočepa jednog primerka Moog modularnog sintisajzera, kojeg nije prestao da želi otkako je saznao za njegovo postojanje, a u međuvremenu je čak i svirao na jednom pozajmljenom komadu, na koncertu grupe The Nice sa Royal Philharmonic Orchestra u Londonu. Napisao je slatkorečivo pisamce kompaniji Moog u nameri da se dokopa jednog besplatnog primerka instrumenta, kao fol, “vi meni njega date, a ja ga mazim, pazim i za vaš račun promovišem, pa eto obostrane koristi”.

Uskoro je stigao odgovor, takođe ljubazno intoniran, a koji ostade kao veličanstven primer odjebenice u istoriji marketinga u muzičkoj industriji. Elem, regionalni predstavnik kompanije Moog je napisao “S obzirom na to da su The Beatles kupili svoj primerak Moog sintisajzera i da su The Rolling Stones takođe kupili svoj primerak, zaista ne vidim nikakve prepreke da i vi ne kupite svoj primerak…”

I tako, Emerson je taj svoj prvi Moog kupio, mada posle nije umeo da ga uključi, ali to je neka druga priča; ako vas zanimaju ti detalji, cela priča je ovde.

Keith Emerson i Robert Moog su posle postali bliski prijatelji, a beše tu još mnogo toga vrednog priče. Posle su došli integrisani sintisajzeri, pa polifoni komadi, pa razna čuda od tehnike sviranja klavijatura. Emerson je eksperimentisao na svima njima, mada su tri sokoćala ostala zaštitni znak njegovih svirki do samog kraja: akustični klavir, Hammond orgulje (čiji specijalni dodatak u vidu lovačkog noža je imao posebnu funkciju o kojoj nećemo danas) i, povremeno, Moog “telefonska centrala”. Upravo to što je Emerson sa tim sintisajzerom radio poslužilo je kao predložak za radne replike instrumenta čija rekonstrukcija je počela 2011, a potrajalo je skoro tri godine dok se nije stiglo do gotovog proizvoda…

Taj čudni instrument je učinio istoriju elektronske muzike definitvno vrednom lovačkih priča i raznih legendi. A niko nije uspeo da doprinese brendu Moog u to vreme toliko koliko je to uspelo Keithu Emersonu. Taj modularni sintisajzer je postao zaštitni znak velikog benda EL&P i izvesno je pomogao u stvaranju monstruozno velikog imidža koji je bend stekao veoma brzo. No, najvažnije od svega – oduvek bilo – jeste muzika. Taj karakteristični ton na kraju pesme “Lucky Man“, čiji izvorni oblik ćemo poslušati za kraj, ostaje jedan od temeljnih obrazaca upotrebe sintisajzera u popularnoj muzici, za sva vremena.