Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta znamo o muzičkoj produkciji koja dolazi iz Holandije? Gotovo ništa.
U trenutku kada sam prvi put čuo današnju pesmu, prvo sam pomislio na grupu Arcade Fire. Pa kada se malo razvila na The Decemberists, da bi na kraju zaključio da nije ni jedno ni drugo. Mračni i pesimistični folk-rock zvuk je vukao na pomenute grupe, ali je u potpisu pesme stajalo Blaudzun, reč koju vidim prvi put u životu i koja me ni na šta ne asocira.
Nema mi druge nego da se uposli tražilica.
I need a crowd of people
But I can’t face them day-to-day
Probudio sam se veoma rano, jutro se tek zaletelo. Nemam takav običaj, pogotovo kad iz bio kog (obično glupog) razloga okasnim na počinak. Nisam dovoljno spavao i već se osećam umorno. To me brine, jer preda mnom je naporan dan i nije baš da sam ga započeo kako bi valjalo. Da sam imalo pametan kao što nisam, nazuo bih najudobnije patike, možda strpao fotoaparat u torbu i krenuo u dvočasovnu šetnju. Ali, ne. Neće mi to izbiti sve ove sive misli iz glave.
Potreban mi je odmor. A ta šetnja u rano jutro bi trebalo da se desi bez obuće, koracima po pesku neke duge i puste plaže.
Puste želje. Pusti snovi.
Steve Morse je poznat kao čovek koji je nasledio mesto Ritchieja Blackmorea u grupi Deep Purple. No, on nije samo suvi prangijaš.
Onomad sam sreo prijateljicu koju dugo nisam video. Odmah je primetila kako sam se “uvoštio” i da se ne menjam, skoro da sam isti kao i pre mnogo godina, jesam postigao boju kose koja je primerena uzrastu, al’ ne mari… Oči mi i dalje sjaje i još uvek imam “pogled od koga ženama klecaju kolena”, mogli bismo da se vidimo i da se prisetimo starih dana…
Bože, toliko je lepo cvrkutala da zamalo da poverujem. 
Kada se jednom navučeš na pevanje Roberta Palmera, nema ti spasa. Uvek mu se ponovo vraćaš.
Muzičke enciklopedije pišu da je Robert Palmer bio veliki pevač izuzetnih glasovnih mogućnosti, jedan od najvećih koji su ponikli u Engleskoj. Žene, pak, tvrde da je bio čovek izuzetnog šarma, lepote i stila. Meni je u svakom pogledu bio uzor u tinejdžerskim godinama i pomno sam pratio njegovu karijeru.
Samo što ni približno nisam u životu dobacio kao on. 
Nije bitno kako tražite put u trenucima kada mislite da su vam sve lađe potonule. Važno je da ga pronađete.
Iako smo ovdašnji Комшија i ja veliki obožavaoci grupe Strawbs, prosto mi je neverovatno da je na ovom blogu objavljen samo jedan tekst o njima. Ne postoji ni jedan valjan razlog da ih izbegavamo, tim pre što je u pitanju jedna od najoriginalnijih britanskih grupa svih vremena. Strawbsi imaju samo jednu manu: tokom dugogodišnje karijere, čiji početak seže u 1964. godinu, nikada nisu bili u medijskoj žiži, iako to svakako zaslužuju svojim kvalitetnim opusom.
Prethodnu priču o njima sam, zgodno za današnju, završio odlaskom Ricka Wakemana iz grupe.
Vaša je stvar kako ćete utrošiti vreme posvećeno muzici. Možete ga sprcati na evrovizijski glamur i ostale šuplje strukture po receptu “mnogo košta, ništa ne vredi”. Možete se pak okrenuti onima koji znaju da je njihova obaveza kao umetnika da vas pomaknu s mesta. Ali, takvi od vas traže da se nađete na pola puta.
Posle tri uzastopna Top 40 albuma, Thea Gilmore je upravo juče objavila novi album. To je razlog za pažnju. Njena muzika me je okupirala poodavno, kad sam kod nje otkrio snažan talenat za pisanje muzike. Nešto kasnije sam shvatio koliko dobre tekstove ta cura piše, a tek kasnije, kad sam malo uglibio u sadržaj u širem okviru, upecao sam se na njenu čestu praksu korišćenja suštinski kontradiktornih elemenata u pesmama. Kada sam jurnuo na Cevku da čujem prvi promo sa novog albuma, nisam mogao da obuzdam smeh.
Da, upravo to: pesma zaista zvuči kao klasično evrovizijsko đubre koje niko pametan ne bi poželeo da čuje ni do kraja, a kamoli dvaput.
A onda sam, poučen ranijim iskustvom, obratio pažnju na tekst.
Paul Simon je autor mnogih velikih pesama. Ova je pomalo zaboravljena.
Posle senzacionalnog uspeha albuma Bridge over Troubled Water (1970) niko nije očekivao da će planetarno popularni duet Simon & Garfunkel prestati sa zajedničkim radom. A upravo to se desilo. Uprkos svemu što su zajednički postigli, imali su potpuno različita viđenja u kom smeru treba da nastave karijeru. Art Garfunkel je u tom trenutku sebe više video kao glumca (igrao je početkom sedamdesetih u dva filma koje je režirao Mike Nichols – jedan od njih je čuveni Kvaka 22), a Paul Simon je nastavio da radi ono što najbolje zna – da piše nove pesme.
Očekivano, obojica su početkom sedamdesetih spremali solističke albume.
Nemoguće je preceniti značaj zaostavštine ovog čoveka. On je jedan od nekolicine koji su utemeljili gitaristički aspekt rock’n’rolla.
Oduvek je važilo u kraljevinama, bilo da je reč o istoriji ili mašti: kraljevi su ceremonijalne ličnosti, simboli moći centralne vladavine. Pravu moć su imali ljudi od poverenja, najčešće u senci, oni koji su vukli konce i rešavali stvari bez ikakve parade.
Nemoguće je izbeći paralelu u rock’n’rollu, a primera ima na svu volju. No, ako smo samo jednog nazvali kraljem rock’n’rolla, bilo bi pošteno da razmaknemo zavesu iza njega malo šire i raširimo snom reflektora: u ključnim trenucima po razvoj žanra, iza Elvisa je, sa gitarom u rukama, stajao Scotty Moore.
Te 1954. godine desila se epizoda istorije popularne muzike 20. veka koja je utemeljila ono što će se dešavati globalno nekoliko decenija potom.
