John Hiatt je, svakako, jedan od najboljih songwritera svoje generacije. Iako je njegov talenat vrlo rano prepoznat u Nešvilu, sudeći po tome da je bio tražen autor čije su pesme izvodile vrhunske country zvezde, na početku karijere, kao solista, neslavno je propao. Ako je za utehu, u takvom okruženju je razvio izuzetno sviračko umeće, a za neuspeh nije on kriv. Kada se slušaju njegovi rani albumi evidentno je da su puni dobrih pesama. Pre bih rekao da diskografske kuće nisu znale kako da ga reklamiraju, jer on je znao da svira sve.
Kritika ga je od početka podržavala, bilo je potrebno da ga prepozna i publika.
Stvari su, doduše na bizaran način, počele da se odvijaju u njegovu korist na samom kraju sedamdesetih. Nekome u MCA Records je palo na pamet da iskoristi punk/new wave euforiju i da Hatta medijski lansira kao američkog Elvisa Costella ili Grahama Parkera. Na albumu Slug Line (1979) nailazimo na novotalasnu gitarošku muziku i aforističke tekstove koji, uprkos tome da im se nema šta bitno zameriti, ipak nisu dovoljno britki poput u to doba furioznih Costella/Parkera.
Već sledeće godine, na Hiatta sam naišao u pratećoj grupi Ryja Coodera i sasvim drugačijem ambijentu. Čini mi se da je to bio prelomni trenutak u njegovoj karijeri i ulazak u ekipu muzičara koja je vrlo vidljiva. Njegove pesme počeće da izvode mnogi koje ste sretali na našem blogu.
Prekretnica i potvrda talenta i kvaliteta je ubrzo došla sa albumom Riding with the King (1983). Nekome iz moćne diskografske kuće Geffen je došlo iz dupeta u glavu da je Hiatt u duši ono što novinari nazivaju roots rocker, pa su ga pustili da snima bez pritiska. Neobično, ploču su producirala dvojica muzičara sa različitim pristupom, pa se i zvuk na A i B strani razlikuje (A je američka, a B britanska, koju je odradio Nick Lowe). Na prvo slušanje je pomalo zbunjujuće i neobično, no brzo legne sve na svoje mesto, jer album je prepun odličnih pesama.
Naslovna pesma je tipični Hiatt. U njoj, kroz usta naratora, on progovara o rock & roll životu, njegovoj lepoti i uzbudljivosti, kao i o ponosu što je imao prilike da svira i snima sa najboljim muzičarima.
Očigledno je da je na ovom albumu napokon pronašao pravi put kojim će se kretati na dalje, a naslovnu pesmu će, nešto kasnije, snimiti slavni duet Eric Clapton i B.B. King. 
No, ovaj duet koji zatičemo na današnjem snimku je mnogo uzbudljiviji. Hiattu društvo pravi Sonny Landreth, iz čijih prstiju izlazi istinska magija, a duh pesme je mnogo bolje uhvaćen uz, očekivano, punu pirotehniku i prangijanje.
E, sada, kada ste pročitali tekst, pustite klip još jedared, ali glasnije… 