Oduvek je važilo u kraljevinama, bilo da je reč o istoriji ili mašti: kraljevi su ceremonijalne ličnosti, simboli moći centralne vladavine. Pravu moć su imali ljudi od poverenja, najčešće u senci, oni koji su vukli konce i rešavali stvari bez ikakve parade.
Nemoguće je izbeći paralelu u rock’n’rollu, a primera ima na svu volju. No, ako smo samo jednog nazvali kraljem rock’n’rolla, bilo bi pošteno da razmaknemo zavesu iza njega malo šire i raširimo snom reflektora: u ključnim trenucima po razvoj žanra, iza Elvisa je, sa gitarom u rukama, stajao Scotty Moore.
Te 1954. godine desila se epizoda istorije popularne muzike 20. veka koja je utemeljila ono što će se dešavati globalno nekoliko decenija potom.
Sledbenik muzike Cheta Atkinsa, još jednog neverovatno uticajnog gitariste, Scotty Moore je balansirao negde između middle-of-the-road jazz muzike i country portfelja, što nije bilo neuobičajeno za to vreme, ranih pedesetih. Sam Philips iz kuće Sun Records je angažovao Moorea i njegov prateći bend The Blue Moon Boys da se iskušaju sa “onim malim koji zvuči zanimljivo“, pa da vide ima li kakve vajde od toga. Moore je posle prepričavao:
Odjednom, Elvis je počeo da peva tu pesmu (“That’s Alright, Mama“, prim. Grba), da skače okolo i ponaša se kao da je poludeo. Onda je Bill podigao bas i počeo takođe da se glupira, a ja sam samo krenuo za njima. Onda je Sam otvorio vrata kontrolne sobe, promolio glavu i pitao: “Šta to radite?”. Odgovorili smo “Pojma nemamo!”. “Pa dobro onda, prikupite se, smislite kako da počnete zajedno i krenite ispočetka sa tim što sad radite!” Sam Philips je snimio to što smo tad radili i to je bio zvuk koji je tražio.
Ostalo je istorija.
No, ta istorija je slavna u muzičkom obliku. Stvari nisu išle baš glatko na poslovnom planu, jer su Moore i momci gledali kako Elvis postaje milioner, dok su oni radili za mršavih 200 dolara nedeljno. Nakon neispunjenog obećanja da će nakon snimanja božićnog albuma krajem 1957. godine dobiti vreme za svoju muziku u studiju o istom trošku, bend je osetio distancu prema Elvisu. Razne saradnje između Scottyja Moorea i Elvisa su i dalje vođene, sporadično, a to je trajalo do ranih šezdesetih. U međuvremenu, Moore je najzad pronašao alternativni izvor prihoda kao inženjer zvuka za Sun Records i povremeni session muzičar za mnoge druge izvođače.
Gde god da zahvatite u prostor prve decenije rock’n’rolla, nećete promašiti da naiđete na ime Scottyja Moorea: njegov karakteristični stil sviranja “debelih” Gibson gitara je postao jedan od najprepoznatljivijih, a uvodna stakato fraza pesme “Mistery Train” u njegovoj izvedbi danas je lekcija u bukvaru za svakog ko se maši električne gitare. Keith Richards je jednom rekao:
Kad sam prvi put čuo “Jailhouse Rock”, odmah sam znao čime želim da se bavim u životu. Posle su svi hteli da postanu Elvis. Ja sam hteo da postanem Scooty Moore.
Dobro de: rekao je Kiff nešto slično i za Chucka Berryja, ali to sad nije važno. Poenta je sledeća: teško bi bilo pobrojati samo slavne gitariste koji Mooreu duguju veoma mnogo.
Nedavno je do mene stigao jedan zanimljiv album za koji nisam znao, iako sam znao za neke izvedbe nastale tim povodom. Elem, 2005. godine se u Londonu skupio crème de la crème gitarističke elite da napravi omaž Scootyju Mooreu u Abbey Road studijima, uz njegovo učešće. Zatekoše se tu Mark Knopfler, Albert Lee, Eric Clapton, David Gilmour, Ron Wood i drugi, pratnju su činili Bill Wyman i njegov bend Rhythm Kings i žurka je bila sjajna. Ostala je zvučna i video beleška i ovo što danas slušamo je jedan njen deo. Vredi pažnje.
To što je Eric Clapton ispao deo ove priče ima svoju simboliku u stvarnosti. Sva je istina da je Clapton svoje najbolje dao na osnovu temelja nekih drugih gitarista (najpre Elmore James, B.B. King i Freddie King). No, gravitacija je čudo prirode: u svojim zrelim godinama, kad je vlasno napraviti rekapitulaciju i zadržati se tamo gde si bio posebno koristan, Clapton se vratio korenima žanra, a ne svojim sopstvenim. Susret između dve legende zvuči kao da je drugačije nije moglo da bude.
Pa, možda i nije.
Scooty Moore je otišao na Neko Bolje Mesto 2009. godine u Nešvilu, u 85. godini života.