U vreme kada se pojavio debitantski album grupe Prefab Sprout, nikako nisam iz novina mogao da prokljuvim o čemu se tu radi. Ozbiljniji recenzenti kojima sam mogao da verujem na reč su govorili o “sledećoj novoj stvari koja će da zapali masu”, apostrofirali su Paddyja McAloona kao jednog od najvećih talenata na britanskoj sceni i govorili o neobičnoj sintezi tekstova i muzike koju su izvodili. Koliko sam mogao da ukapiram, radilo se o nekakvom pop-jazzu koji mi nikada nije bio previše blizak, a džeparac mi nije dozvoljavao da se upuštam u eksperimente kupovine na slepo.
Tako sam Swoon (1984) preskočio.