U leto 1970. još uvek sam bio šmokljan. Tek sam bio završio šesti razred osnovne i trajno sam se inficirao rock muzikom. Dane sam provodio vrteći na gramofonu singlice koje sam imao, a sanjario sam o tome da u svojoj fonoteci, ako se to moglo tako nazvati, imam i neki LP. Pri odlasku kod “najbolje drugarice” sreo sam tipa koji je pod miškom nosio vinil sa plavičastim omotom. Dok smo čekali na lift, krišom sam bacao pogled na album, ne usuđujući se da priupitam koja je grupa u pitanju. Ipak je on bio par godina stariji od mene, a za neumesno pitanje sam mogao da dobijem i čvrgu, ako ne i nešto gore.
Tokom toga leta stvari oko muzike koju sam slušao su se drastično poboljšale – ćaletov bivši đak, čiji su roditelji radili u Francuskoj, je počeo da dobija od njih vinile i ja sam otkrio zlatni rudnik.