S pregršt molbi ovakvog tipa, manje ili više pismene, te isto toliko precizno napisane, ali sa jasnom željom, roditelji zatrpaše direktorku nama obližnje osnovne škole. Nije ova pojava prošla mnogo zapaženo, jer su oči mnogih “školskih subjekata” ovih dana više uprte u malomaturkse ispite. U ovo doba godine bi to bilo normalno i da nema (lažne) dojave o procurelim zadacima. Ne verujem da će se ovoj pojavi masovnih molbi neko kasnije i pozabaviti u pokušaju da nađe razloge njihovog postojanja. No, činjenica je da se, makar u nama najbližoj školi, jako puno dece opredelilo da pređe na versku nastavu, iako su do sada u više razreda pratili nastavu iz predmeta građansko vaspitanje. Teško da bismo i mi kao roditelji jednog (skoro pa) dvanaestogodišnjaka primetili ovu masovnost da nemamo u kući jednog (skoro pa) dvanaestogodišnjaka koji je iskazao ovu želju.
Teško da iko može poverovati da su deca sada postala svesna svojih verskih ubeđenja, te shodno tome promenila svoje životne stavove po tom pitanju. Pre će biti da ima tu i malo(?) “efekta rulje”, odnosno pomisli “kad svi prelaze, što ne bi’ i ja”, a znamo da je ovaj efekat izražen i kod onih koji imaju izgrađenu ličnost. Ili bar misle da je imaju.
Možda u svemu tome postoji dečja, naivna pomisao da će, promenom obaveznog izbornog predmeta, pojačati svoje uglavnom mehanički izrečene molitve tipa “Bože, molim te da me danas ne pita biologiju!”. Ako se približava tromesečje, a nemaš ocenu, nastavnik ima ovozemaljsku obavezu da utvrdi tvoje znanje, i tu ti izvanzemaljski faktori ne mogu mnogo pomoći.
Naš naslednik je otprilike mesec pre kraja školske godine iskazao želju za promenom obaveznog izbornog predmeta. Pomalo bojažljivo, plašeći se reakcije roditelja, svestan naših stavova, ali i svestan da svoje odluke/želje treba da argumentuje. Glavna i skoro jedina dva argumenta su – nastavnica građanskog nas maltretira, a nastavnik veronauke pušta decu napolje da igraju fudbal. Nema se tu šta dodati – ovaj potonji argument nas razoružava.
Razvili smo nakon toga intelektualni dijalog, ali to nije dijalog koji će prouzrokovati promenu mišljenja. „Kako vas maltretira?“. „Dolazi nervozna i daje nam da ceo čas pišemo sve što znamo o građanskom vaspitanju“. „A šta znate o građanskom vaspitanju?“. „Ona nam ništa ne predaje. Sve tako nešto… ništa nikom nije jasno…“. „A šta rade na verskoj?“. „Nastavnik ih pusti napolje da igraju fudbal. Hoću i ja da igram fudbal.“. „A šta rade na verskoj kad je napolju loše vreme?“. „Ne znam. pričaju nešto o nekim manastirima…“ Dobro, bar nešto smisleno.
A treba li nešto posebno napominjati da baš časovi građanskog vaspitanja služe da deca (na)uče koja su njihova prava – i ograničenja slobode – po pitanju protesta zbog odloženog polaganja mature?