Tokom devedesetih, partijanje po klubovima je dobilo veliki zamah. Jasno, ta scena me nije zanimala, kao ni gutanje tableta. Morao sam da podižem potomstvo. Zbog svega toga, nisam ni konstatovao grupu Sub Sub koja se motala po mančesterskoj muzičkoj sceni i čak ubola hit pesmom “Ain’t No Love (Ain’t No Use)” (dogurala je do trećeg mesta na britanskoj listi).
A onda su se snovi momaka iz Sub Suba raspršili. U trenutku kada je trebalo da kapitalizuju ovaj uspeh, zapalio im se studio u kojem su radili i sve je palo u vodu. Vratili su se tri godine kasnije kao Doves.
Muziku koju su stvarali i izvodili su potpuno promenili. Zaigrali su na terenu Brit popa sa muzikom koja je bila bliska radovima grupa Coldplay, Travis, Elbow, Starsailor… U ovom zabranu vlada poprilična konkurencija, no Doves su uspeli da se nametnu serijom epskih pesma i sa četiri odlična albuma.
Iako se albumi razlikuju u pristupu i atmosferi, zajednička im je naglašena emotivnost i strast. Pesme na njima nisu ni za trenutak agresivne, već se u njima pažljivo gradi okruženje za stihove koji znaju da budi intrigantni i mnogoznačni. Traže strpljenje pri slušanju dok se ne razviju.
“Kingdom of Rust” je pesma sa njihovog poslednjeg, istoimenog albuma. Slušajući je čini vam se da govori o nekoj velikoj ljubavi sa osobom koja naratoru nije dostupna. No, on ne preduzima ništa konkretno kako bi promenio situaciju, već sve nešto čeka i pušta da se nešto desi samo od sebe, da se vrate stara osećanja… I tako Doves čekaju, i čekaju, i ništa se ne razrešava.
Posle desetak godina intenzivnog snimanja i nastupanja, Doves su odlučili da odu na zasluženi odmor. Pričali su da će im dve godine biti dovoljno. No, pauza se nešto odužila, tako da u međuvremenu nisu ništa snimali niti nastupali. Poslednje informacije o njima datiraju s kraja prošle godine i govore da će tokom 2019. nastaviti sa radom.
Nisam siguran šta nas u budućnosti očekuje od Dovesa. Možda neki novi, radikalni zaokret? 