Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Svet je lep kada sanjamo. Na našu žalost, uglavnom tada.
Sve mlade grupe prolaze kroz dobro poznati scenario: entuzijastički se okupe, počnu da pišu pesme, napreve demo snimke, sviraju po klubovima u nadi da će se njihovi nastupi svideti publici i sanjare o potpisivanju ugovora za veliku diskografsku kuću kako bi svoje pesme trajno zabeležili. Tako je i perspektivna grupa Supertramp početkom 1970. potpisala za veliki A&M Records.
Debitantski album im je objavljen u julu.
Plivati u vodama u kojima se nalazi mnogo grupa sličnog usmerenja nije ni malo lako. No, Stairsailor su strpljivim radom uspeli da se održe na površini.
U vreme kada su naši zapadni prijatelji bombama uvodili demokratiju u našu zemlju, četvorica mladića koji su se sreli na muzičkom koledžu su osnovali grupu i pokušavali da razrade ideje koje su imali. Nazvali su je Starsailor, jer je njihov pevač bio opsednut radovima Tima Buckleya. Već početkom 2000. godine snimili su demo snimke koji su počeli da kruže među novinarima. Na sve načine su pokušavali da za svoje pesme zainteresuju neku od izdavačkih kuća.
Imali su sreće.
зграда некаквог завода за хидротерапију, пардон, “хидро блок-а” (а нисам имао кога да питам од чега је блок скраћеница) стоји закатанчена
Иако као знамо пут напамет, опет нас изненади та Овчарско-Кабларска клисура, наиђе некако одједном. Овог пута знамо да ћемо завршити у Врњачкој Бањи, па нам се ни не жури, те свраћамо до Овчар Бање, преко моста који као да је изашао из Твин Пикса. У самом месту има којекаквих путоказа, ал’ за пешаке и бициклисте. Терам насумице право и стижем до краја пута. Ту су неке препреке, шта ли. Могло би се даље пешке или брдским бициклом, иако се види да пута има и даље. Окрећем и одмах стајем, тачно наспрам овог мостића, кад је Твин Пикс нек је Твин Пикс.
Овчар Бања има једну ипо улицу, отприлике, све остало је негде другде. Канда је стварно све намењено пешацима и бициклистима, има тих обележених стаза у свим правцима.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.3”In memoriam: Malcolm John Rebennack AKA Dr. John (1941-2019)
Juče nas je napustio Dr. John, jedan od Velikih, Istinskih, Malobrojnih. Možda nije bio prvi u onome što što je radio, ali je to radio strastvenije od većine. Bio je jedan od onih koji su ostavljali očigledne tragove za sobom ne hajući previše za to, pa ni za posledice. A najvažnija posledica beše da se bilo popriličan broj mlađih uputio tim tragom i utabao stazu koju danas prepoznaje veći broj ljubitelja muzike Nju Orleansa nego bilo kad ranije.
U znak sećanja, poslušaćemo izvedbu koja se na blesav način provukla da je do sada ne čujemo na ovom mestu, jer baš ta izvedba pod kristalnim lusterima dvorane Winterland u San Francisku, na Dan zahvalnosti 1976, bila je ona koja je pomogla da najzad i poslednja šuša ukapira o kakvom majstoru je reč.
Ako nemate ništa protiv, i ja sam jedan od tih koji je tada upoznao i istog časa zavoleo muziku Dr. Johna, pa ova numera za mene ima posebno emotivno značenje, naročito u ovom času.
Nastavite sa čitanjem… “Pala je noć. I nije tako lepa kao što si o njoj pevao.”
Za slušanje muzike neopravdano zaboravljenih velemajstora nikada nije kasno. I kada nas napuste, njihov duh ostaje da lebdi nad nama.
Kada se pomene Swamp rock, prva asocijacija su Creedence Clearwater Revival. Oni su ovaj muzički podžanr koji vuče korene iz cajun muzike koja se izvodila u Luizijani učinili globalno poznatim. No, nekrunisani kralj ove muzike je čovek koga su prijatelji zvali Swamp Fox, gitarista, kompozitor i songwriter Tony Joe White.
Muškarčina od glave do pete.
Osamdesete nisu volele klasične rokere. Sve je izgledalo kao da je neko negde rekao “e, sad mora ovako” i sve je u velikim i odlučnim koracima otišlo u božju mater. Snalazio se kako je ko umeo, neko je plivao, neko se udavio. Najbolje su prolazili oni koji su počeli u tom referentnom okviru, pa su se odmah ugnezdili u pravila koja je nametnuo MTV. Oni koji su pretekli iz nekih drugih vremena su se slomili ili preživeli. Naknadnim uvidom uočavamo da je većina klasičnih rokera doživela svoje kreativno dno baš tih godina.
Čak ni to nije najgore. Najgore je to što se i danas, preko tri decenije kasnije, javljaju ljudi koji pokušavaju da me ubede da je to muzika poput ove imala nekog smisla:
A, jebote. O čemu se radi u ovoj zavrzlami?
крчма “Крчма”, дијагонално преко трга, улаз између посластичарнице и коцкарнице, или са стране из сокачета
Те се тако запутимо кроз сутон до Ужица. Није нарочито далеко али је пут брдски и не може брже него што може. Ужицу прилазимо преко Кадињаче, с леђа оном споменику. Некако је у том делу асфалт гори него са бајинобаштанске стране, ваљда што је стрмије или га разрију аутобуси са екскурзијама.
Ужице ноћу би требало да је фотографски рај – читав град је на наспрамним странама стрме котлине, такорећи у некаквом разуђеном левку. С мало бољом дугом цеви могло би се комшијама од преко завиривати кроз прозоре. Унапред трљам руке, само да нађем онај хотел на обали, тамо смо нешто застали кад смо ишли на ону екскурзију, беше ваљда шести основне, хмм…
Последњи леп викенд у септембру, сви то осећају и у граду је кркљанац. Као и у већини српских вароши, корзо претвара центар у пешачку зону, а пошто сви хоће у град или кроз град, око те зоне кружи подоста возила. Саобраћај се преусмерава куд може, у околне улице, где напредује брзином рахитичног пужа. Путоказа, наравно, нема, рачуна се да данас свака шуша има гепеес, и то исправан. Кад смо трећи пут стигли на исто место, отворимо прозор и питамо пролазника где ту има хотел. Ево ми га иза леђа. Погледамо, бетонска ракета од туце и фртаљ спратова, ниједне упаљене сијалице. Па јел ради то? Па ради… често. Понекад.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.2”Carol Grimes je mogla da postane velika, komercijalna pevačica. Zašto nije? To nikada nećemo saznati.
Sećate li se one moje pričice o dva tipa koja su se spačekom uputili u London sredinom sedamdesetih? I kako su se vratili sa 400 longplejki koje ne znam kako su uneli u SFRJ? E, tada sam prvi put imao prilike da slušam album Carol Grimes i nikada više. Sećanja postaju nepouzdana, Carol bi ostala još jedna od brojnih koje su mi ostale u lepoj uspomeni, da se nije pojavio Manos…
Taj je jedan od najluđih kolekcionara koje sam upoznao.
