Sećate li se one moje pričice o dva tipa koja su se spačekom uputili u London sredinom sedamdesetih? I kako su se vratili sa 400 longplejki koje ne znam kako su uneli u SFRJ? E, tada sam prvi put imao prilike da slušam album Carol Grimes i nikada više. Sećanja postaju nepouzdana, Carol bi ostala još jedna od brojnih koje su mi ostale u lepoj uspomeni, da se nije pojavio Manos…
Taj je jedan od najluđih kolekcionara koje sam upoznao.
Manos je Grk koji ima neverovatnu muzičku kolekciju i koji je uvek spreman za diskusiju. Kao svaki Mediteranac i Balkanac, on zna da se uspali i da bude na momente žučan. No, ćaskanje sa njim je uvek interesantno, jer je veliki poznavalac retkih muzičkih izdanja. Odavno smo jedan drugome opipali pulseve, na nivou virtuelnih prijatelja se solidno poznajemo, a nekada zna da me počasti nekim raritetom koji mu se nađe pri ruci. Nikada mi nije otkrio tajnu kako do njih dolazi.
Ono oko čega se nismo složili je da li je grčka metaxa bolja od šljivovice. Ako se ikada bude pojavio u Šumadiji, poslaću ga nazad sa kanisterom domaće Milfovače, pa neka se snalazi kako da je unese u Grčku. Ako je ne popije usput…
Carol Grimes, inače, spada u dobro poznatu kategoriju onih pevačica koje su mogle da imaju veliku karijeru, a nisu je ostvarile. Na netu ima vrlo malo podataka o njoj, pa ću pokušati da, ukratko, rekonstruišem njen život i karijeru.
Negde u vreme kada sam se rodio, ona je otkrila Raya Charlesa i Ellu Fitzgerald. Jazz i blues će ostati njena trajna inspiracija. Sredinom šezdesetih je predvodila grupu The Race. Izvodili su neku mešavinu bluesa i folka, cirkulisali po londonskim klubovima i imali su prilično dobru reputaciju. Otvarali su koncerte za Cream, John Mayall’s Bluesbreakers, The Yardbirds, Graham Bond Organization i slične. Sledeća stanica joj je bila grupa Delivery krajem šezdesetih, u kojoj su bili muzičari koji će postati važni za britansku jazz rock i Cantenbury scenu.
Početkom sedamdesetih predvodila je The London Boogie Band, a prvi solistički album Warm Blood je snimila 1974. godine. Na njemu su svirali članovi grupa Average White Band, Area Code 615 i veliki broj prekaljenih britanskih studijskih asova. Bio je to odličan debi, perfektno odsviran i energičan sa, očekivano, strastvenim pevanjem – mešavina bluesa, rocka, soula i funka koja, ipak, najbolje “radi” uživo, sa pivom u ruci. I naredni album, Carol Grimes (Memphis Album) (1977) bio je na istom tragu – iz naslova se vidi gde je sniman, a pratnju su obezbedili The Brecker Brothers, The Memphis Horns, Donald “Duck” Dunn i prekaljena ekipa američkih velemajstora.
Kasnije se Grimsova više okrenula džezu. Preko tri decenije vodi sopstvenu školu pevanja. Po stilu pevanja i boji glasa me neodoljivo podseća na Elkie Brooks, ali nikada nije uspela da ubode pesmu koja će da postane hit.
Na Cevki imate kompletan album Warm Blood, pa vam preporučujem da ga preslušate. Vredi utrošenog vremena.