Sve je počelo prilično naglo. Prvo sam na nekom od muzičkih portala, površnim dijagonalnim čitanjem, uhvatio informaciju kako Peter Frampton “užurbano snima”. Čudna floskula za nekog ko je u muzici, tokom pedeset godina karijere, prošao skoro sve što se može proći, ko je dotakao vrh i dno, pa se opet uzdigao i pomirio sa svetom oko sebe. Čak je i izgubljenu gitaru pronašao. A onda, odjednom iznenađujuće EP izdanje sa dve numere bluesa, a onda najava, a najzad 7. juna 2019. i album All Blues. I to pun električnog bluesa od kojeg se podigne svaka dlačica na vratu. Što bi ono rekli: sviraju majstori kao da ne postoji sutra.
A onda, pomalo dramatična najava da Frampton sprema veliku američku turneju turneju, oko pedeset koncerata za četiri meseca, koja će, po svoj prilici, biti njegova poslednja u životu.
Čegbre malo, jebote! Tajm-aut! Šta se ovde dešava?
Vesti nisu lepe. Ali, da citiram onog o kome je reč: “Ovo nije situacija koja ugrožava život, nego ga menja.”
Inkluzivni miositis tela, ako sam dobro preveo naziv (enl. inclusion body miositis) je retka automuna bolest koja se manifestuje kao progresivno slabljenje i propadanje mišića kod starijih osoba. Najpre propadaju veliki motorni mišići ruku i nogu, što dovodi do povećanog rizika od padova pri uobičajenim kretnjama, sve težeg hodanja i drastičnog slabljenja u rukama. U naprednoj fazi, čest simptom je gubljenje moći gutanja. Ne postoji način izlečenja, a jedini raspoloživi tretman, sa promenljivom uspešnošću, jesu nekakvi lekovi koji usporavaju napredovanje, ali ga ne sprečavaju niti odlažu.
Peter Frampton je osetio prve simptome slabosti pre nešto manje od četiri godine, kada mu je posle ispitivanja i uspostavljena dijagnoza. Prošlog oktobra je došlo do nešto bržeg napredovanja bolesti; kaže da ne može uz i niz stepenice bez štapa. Nije to saopštavao u javnosti do poslednje subote u februaru, jedan dan nakon što je objavljen raspored koncerata turneje pod nazivom Peter Frampton Finale – The Farewell Tour.
A taman su krenuli dušebrižnici da ga razvlače po medijima govoreći “evo još jednog umornog rockera koji hoće da naduva cene ulaznica pretvarajući se da mu je to oproštajna turneja, kao da nismo videli stotinu takvih pre njega da spinuju na isti način”.
Nažalost, u slučaju Petera Framptona nije reč ni o kakvom spinovanju. Njemu je zasad relativno dobro u tom smislu da bolest još uvek ne utiče na njegovo sviranje, ali je pitanje koliko vremena mu je još ostalo – možda godina ili dve. U intervjuu za CBS emisiju This Morning, u kojem je prvi put saopštio šta mu se dešava (do tada je to znala samo njegova porodica), bez imalo ironije govori kako bi voleo da eksperimentalni tretman na koji je pristao pokaže rezultate, pa da se ono “farewell tour” promeni u “miracle tour“, međutim “voleo bih da bude tako, ali ja sam realista”.
Dakle, album je izašao u prošli petak, a prvi koncert na toj turneji će se održati 18. juna u Tulsi, u Oklahomi.
U međuvremenu, da ne zaboravim reč o albumu.
Koliko god da volim blues, ama sazrevao sam slušajući blues majstore, tokom godina je prilično izvetrilo moje raspoloženje da čeprkam po klasičnoj fonografiji tog faha i postali su mi sve naporniji za slušanje, sve dok jednog časa nisam sebe uhvatio kako u širokom luku eskiviram svaku mogućnost susreta sa brojnim aktuelnim derivatima bluesa. Prosto, postalo mi je dosadno. Tokom vremena sam izgubio nadu da će me ikad išta više pomeriti s mesta i prestao sam da razmišljam na tu temu.
Kad sam pre par nedelja prvi put natrčao na današnju numeru i čuo kako zvuči kad Peter Frampton i Sonny Landreth ukrste gitare nad jednom od najlepših pesama klasičnog bluesa, nisam mogao da verujem svojim ušima. Čuo sam ne manje od trideset, ama bar pedeset verzija te pesme i za možda dve ili tri mogu da kažem da su dostojno stale uz original B.B. Kinga. Štaviše, nije bilo ni bogzna koliko živih izvedbi samog Kralja koje sam voleo kao tu studijsku izvedbu iz 1969. Svaki pokušaj ulaska na taj teren sam unapred, paušalno, osuđivao kao blasfemiju; nije mi se više davalo da slušam razne plastificirane oblike prenemaganja. Eventualno mi je pomoglo da konačno shvatim ko su pravi foliranti i da ih najzad precrtam sa svog spiska, mada je to neka druga priča.
Drugim rečima, nisam bio pripravan da čujem verziju te pesme koju ću zavoleti sve više svaki put kad je preslušam. A to mi se upravo dešava sa ovom izvedbom.
Drugi detalj, čisto kao zanatski kuriozitet, jeste taj da su se dvojica izrazito autonomnih i jedinstvenih gitarista tako dobro složili. To ne biva svaki dan. Dešava se ponekad, naročito na nekakvim koncertima i festivalima, da dvojica velemajstora ili čak i više njih zasviraju zajedno, ali to su incidentalne situacije, nepredvidive po prirodi, kad baš nije tako lako izvući dobar rezultat, pa se svakako i oprosti poneki promašeni ton ili neuspela kombinacija rifova.
Ali, ovo je studijski rad prvog reda: pažljivo aranžirana izvedba u kojoj nije bilo mesta za slučajnosti. Ovde je izražen svirački perfekcionizam koji je proizveo mnogo više od zbira komponenti, a kao rezultat izrodio velemajstorski album.
Kako se pokazalo kad je prošlog vikenda stigao paketić od tetke iz Kalinjingrada, a u njemu nekoliko poslastica među kojima je i album All Blues, današnja numera nije jedini blistav trenutak na albumu. Ajde-de, nema tu iznenađenja, reč je o deset numera klasičnog repertoara, izvedenih u maniru savršenog odnosa virtuoznog sviranja i odlične zabave. Na albumu se pojavljuju četvorica gostiju: osim Sonnyja Landretha, tu su još dvojica velemajstora na gitari, Steve Morse i Larry Carlton, i pevač i virtuoz na usnoj harmonici Kim Wilson.
Ne znam sa čime bih uporedio ovaj album, ako bih to morao. Možda sa ponekim najboljim trenucima sa ranijih albuma Johna Mayalla, ali to izgovaram oprezno, spreman da skočim u stranu onog časa kad me pogrešno shvatite. Najzad, nema preke potrebe da pritiskam tu tezu: neka bude dovoljno to što vam uopšte preporučujem da poslušate jedan blues album; nećete me često čuti da tako nešto činim.
I nema tu nikakvog sažaljenja: Peter Frampton je dovoljno iskusan da posle pedeset godina neverovatnog sviračkog staža sam odredi da li je nešto spremno za tržište. Nama ostaje da ponekad čačnemo u tu karijeru, u kojoj ima nekoliko velikih remek-dela i još mnogo sadržaja barem vrednog pažnje. A s obzirom na to da aktivnost u studiju verovatno nije minula tokom ovog vremena snimanja (u onom intervjuu, Frampton navodi da su od oktobra do februara zgotovili 33 numere), čućemo mi još vrednog materijala.
Pa dok izdrži… Onaj Gore ponekad ima baš čudan smisao za humor.