U času dok pišem ove redove, čuo sam tri numere sa albuma Western Stars koji će izaći na tržište krajem ovde nedelje – u petak, 14. juna. Moje interesovanje je dokumentarne prirode, a koristim priliku i da ispratim ono što će se dešavati kada prođe sledeći vikend. Naime, izlazak tog albuma, po prirodi stvari na američkoj sceni, biće showstopper tokom sledećih nekoliko dana. Svako će pohrliti da ga čuje, proanalizira i brže-bolje kaže nešto što neko pre njega nije već rekao.
Najzad, možda to tako i treba da bude: kad je neko Gazda, onda drugi ima da ućute kad on nešto ima da kaže, ma koliko to možda bilo trivijalno.
A da li vam se to dopada ili ne, sasvim je sporedna stvar. Jer, hteli mi to da priznamo ili ne, Bruce Springsteen je jedan od najvećih živih songwritera današnjice, bar od one struje koja se ne odriče prangijaškog elementa svog autorskog izraza.
O Springsteenovom autorskom delu su napisane desetine knjiga, hiljade članaka i milioni blooova i ja zbilja ne znam šta bih to mogao da vam kažem a da vi to već ne znate. Šta je sve radio u međuvremenu, saznali ste možda i ako se niste trudili da saznate. Ako ste neku prateću informaciju i propustili, nema neke štete: manirizam koji se nalepio na lik i delo velikog rokera iz Asbury Parka je dosadio i bogu i ljudima, čemu Gazda nije kriv, ali bar ne pokušava da opravda za tuđe predrasude. Što se svih nas ostalih tiče, trik je u tome da ne dozvolimo da ponašanje okoline utiče na naš stav o muzici i, konkretno, nečijem autorskom delu. Ako vam je dozlogrdilo, to je u redu: poljubite, pa ostavite. A ako vam je po volji, dobre vesti za vas su da novi album Brucea Springsteena samo što nije i da to pak nije sve što treba da očekujemo ove godine.
Nakon što sam čuo “Tuscon Train“, potrudio sam da pronađem i preslušam i dve malo ranije objavljene pesme, pa evo ih ako vam je po volji: “Hello Sunshine“, “There Goes My Miracle“. Nema nekih iznenađenja, ali primećujem otklon ka zvuku zapadne obale. Bez brige, nikad Gazda neće postati crooner, nema on kapacitet za to, ali zanimljivo je čuti ga manje goropadnog nego inače. Štaviše, baš mi je drago da to čujem.
Na Vikipediji nalazim belešku da je zapravo reč o starijim snimcima koji su pokupljeni na gomilu (navodno, sadržaj je snimljen 2010. i 2014-2015. godine) i koje je producentski obradio Ron Aniello, koji je potpisao i prethodna dva Springsteenova autorska albuma. Najavljen je i nekakav dokumentarac o pripremi ovog albuma, što znači da je čak i Gazda najzad potpao pod uticaj spin-off ekonomije.
Poseban detalj koji je pametno istaći, da ne bi bilo nejasnoća: Western Stars je Springsteenov “solo album”, bez pratećeg E Street Banda. Već je najavljeno da će “punokrvni” album sa grupom biti objavljen tokom jeseni i da će tek onda biti zakazana velika turneja (šuška se nešto o veoma velikoj svetskoj turneji). Dakle, lako bi moglo biti da ove godine, doduše u dve odvojene porcije, dobijemo neočekivano veliku količinu nove autorske muzike. Boga mi, to već jeste novost.
Springsteenovi albumi i inače nisu baš toliko homogeni, daleko bilo konceptualni, pa teško da ikad pružaju išta više od kolekcije beleški napisanih u sličnom raspoloženju. A stil od kojeg Gazda ne odstupa i kad galami i kad peva tiho smatra se anahronim, pa ne bi trebalo da očekujemo neka iznenađenja na tom planu. Zanimljivije je to što je poslednjih godina proredio sa objavljivanjem nove autorske muzike, pa onda odlučio da odjednom izruči ono što je držao u rezervi. Zašto baš tako, da mi je znati… Posle povelikog niza živih albuma iz arhive koji su objavljeni u poslednje dve godine (možda sam se zabrojao, ali mislim da taj niz čini petnaestak “zvaničnih bootlega”) i posle ponekog napisa “da li se to Gazda umorio od pisanja autorske muzike”, biće naročito zanimljivo ispratiti da li je kapacitet albuma Western Stars takav da može mirno da začepi usta nevernim Tomama.
Moram da priznam da sam pomalo pogubio konce oko Gazdinih aktivnosti, mada sam čuo skoro sve što je objavio u poslednje vreme. Nisam išao dalje od onog uobičajenog interesovanja, “da ne bude da nisam znao”, pa nisam istraživao detalje. Pride, upao sam u dug period kad mi je njegova agresivna narav na sceni počela da smeta. Naročito nisam mogao da se oduprem grozi ličnog utiska (verovatno pogrešnog, ali opet) da on svoju prateću ekipu ponekad tretira kao da je reč o šalabajzerima. Pritom je The E Street Band u svim inkarnacijama oduvek bio ekipa prvoklasnih muzičara, i to ne samo u smislu umeća svih pojedinaca, već kao jedan rasni i prvorazredni, besprekorno usvirani bend koji ruši sve pred sobom.
Ovde je pošteno da priznam da ja Springsteena daleko više cenim kao vrsnog songwritera nego kao interpretatora; ne mogu da pređem preko njegovog stila živog sviranja, pa da je ta muzika po sto puta njegova. Razumem i to da je taj napadni manir predstavljao dobar štos ranih sedamdesetih, u doba kad je tek trebalo probiti se kroz gužvu kurte i murte i pokazati da tu postoji nešto više. Springsteenu to dokazivanje više ne stoji lepo: onoliko rikanje u mikrofon, praćeno udaranjem u onaj jadni Telecaster kao da cepa drva, nije mu više potrebno. Stalno se pitam: kad će već jednom da uspori malo i pruži mogućnost muzici i tekstu, koji su uglavnom na najvišem nivou, da najzad izazovu jezu bez eksplicitnog boldovanja. Jer, bešga, takav je manir istinskih majstora.
Slično pitanje mi se lepi za misli i ovog časa. Iskustvo mi ne dozvoljava da na osnovu ova tri pesmičuljka donosim ikakve zaključke, koliko god da su dobro spakovani… Priznajem: od svih novih albuma na sceni, a ovih dana ih ima poprilično, Western Stars budi moje najveće interesovanje baš zato što se nadam tom sad već predugo očekivanom obrtu. Mada, bilo bi najbolje da ne prenagljujem sa tvrdnjama dok ne čujem i to što se sprema za jesen, ovog puta u standardnom E Street Band okruženju, kada u priču možda opet uđe potreba za dokazivanjem ko je vođa čopora.
Ako baš hoćete: čekam da čujem i svedočenja onih koji pohađaju Springsteenove koncerte kako ih je Gazda ubio k’o zeca emocijama tokom dva sata besprekorne i fino odmerene svirke, a ne uobičajenim četvoročasovnim iživljavanjem nad bendom i publikom. Jer, koliko god i dalje postojali oni koji muziku vole na kilo, kvantitet neće proizvesti kvalitet pa kako god da se zoveš i šta god da si u životu napisao i otpevao. Želim da čujem kako je najzad uspeo da otpeva sve bez rikanja koje me podseća… da ne lajem na šta me podseća… nego je sadržaj konačno postao važniji od prostog kvantiteta i intenziteta interpretacije.
Pa da onda, najzad, i ja poželim da ga ponovo vidim uživo.