Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Како се вади кубни корен? Прво га треба имати у нечему, па онда извадити из тога.
После иде лако, вади се као и сваки други.
Значи, треба извести неке кораке да би се дотле дошло. Метода има разних, а у нашем случају упалило је ово:
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кубни корен”Имам фотку ал’ не знам одакле да почнем причу… Ајде овако.
Свака досадашња власт коју памтим се изређала на уређивању центра; трг Републике (сад ваљда Ђинђићев, бемлига) и мост су бисер за себе. Прво је 1970-71 исечен и однет стари Велики мост (по пројекту Ајфеловог бироа, који је испројектовао ваљда свега три моста) и натркечен овај пешачки, углавном у натур бетону. Степениште прорачунато таман за два корака, тако да увек наскачеш истом ногом на следећи степеник, колико да и здрави осете како је то кад ходаш са штаком. Ту је било нешто плочица онако за украс, неки квадрати оцртани, па је то поиспадало након две-три зиме.
То се штогод крпило, овако онако, док нису кренули да зидају стаклару (зграду В. банке) и цео простор од овог до следећег моста дигну у ниво некаквог платоа, са локалима у подземљу, а у виду је и био тунел испод СДК који би излазио, педесетак метара иза ње, негде на обалу. Све је урађено осим тог тунела, и ваљаног одвода кишнице, тако да је нама доле увек негде капљало (фирма ми је имала просторије баш испод овог на слици). Камене плоче којима је трг поплочан су се увек негде ломиле, клацкале, испадале, ма ниједна реконструкција досад није урађена да издржи дуже од две зиме.
Последња је рађена од ваљда октобра 2018 до неког датума пре месец-два. Нисам навраћао туда јер се тешко пролазило, па сам радије паркирао с другог краја само да избегнем горе-доле по лошим степеницима око тзв. “градилишта”. Знам само да крајем маја још није било све готово, а на локалним порталима сам нашао да су решили да ипак реше то што прокишњава доле, а што су као накнадно установили. Ајде, радите га више од пола године и не знате докле сежу локали испод ваших радова? Оно јес да су сви затарабљени, доле више никог нема, али брате…
На месту где је прокишњавало су биле неке жардињере, тј нешто земље у бетонском оквиру, па то као није улазило у план за реконструкцију, него су то као додали извођачи јер им баш било криво да гледају како доле и даље капље. Део тога су поплочали и направили две полукружне клупе, какве већ постоје другде на тргу, ајде то се уклапа. То је десно од улаза у зграду СДК/ГИКа (сад је ваљда унутра пореско и ко још). Лево од улаза, до моста, ово.
Шта да кажем, једва чекам зиму. Да видим да ли ћемо најзад имати велику тоциљајку, или одлагалиште снега или шта ће ово да буде.
Postoje ljudi koji nikada nisu hteli da menjaju svoje životne stavove da bi se uklopili u okruženje.
Kovanica outlaw country odnosi se na muzičare koji su se još od šezdesetih godina borili proziv kičerajskog zvuka koji je dolazio iz Nashvillea. Iako je bilo gadno, naporno i neizvesno, uspeli su u svom naumu. Danas Willieja Nelsona, Krisa Kristoffersona, Johnnyja Casha i Wylona Jeninnigsa uvažava i rock publika kao ključne ljude koji su reformisali country, a tu negde, u njihovom društvu po značaju, se nalazi i Merle Haggard, mada se o njemu u medijima najmanje govori.
Doduše, njegova životna priča se bitno razlikuje od priča pomenutih.
Iz ranih radova Joea Walsha jasno se moglo naslutiti o kakvom kalibru gitariste je reč.
Svirati “u moćnom triju” (gitara, bas, bubnjevi) je, verovatno, najzahtevnija disciplina u kojoj su se okušali mnogi muzičari. Mustra je uzeta od moćnih postava koje su obeležile drugu polovinu šezdesetih – kada se pomene trio, prvo što vam padne na pamet su Cream ili Jimi Hendrix Experience. U ovakvom sastavu svi članovi moraju da budu vrsni poznavaoci svojih instrumenata, a najveći teret pada na pleća gitariste – on mora u isto vreme da svira rifove, akorde i povremeno solira, što nije ni malo jednostavno.
Ne retko i da peva.
Izgleda pomalo ludo, ali jedan od najboljih i najnagrađevanijih svirača “novog flamenca” je Kanađanin.
Piše mi prijateljica da je jutros imala dilemu “da l’ da prebaci nogu preko voljenog bića ili da se diže i pristavi ručak”. Sudeći po tonu ostatka poruke, dileme nije ni bilo jer je nastavila da cvrkuće, a ja sam odmah pomislio da njen macan ima pri ruci, poput mene, neki od albuma koje je snimio Jesse Cook. Na njima se nalazi instrumentalna muzika koja radi kao magnet za žene – Jesse u nju mudro ubaci sve ono što one vole: suptilne zvuke njegove akustične gitare, romantiku i egzotike, pa ih fantaziranje očas odvede na ona daleka mesta za kojima većina njih žudi.
Plavo, toplo more i beli pesak odjednom postanu lako dostižni. 
Zdrav razum nam govori da bi se svako ukrcao u voz ljubavi, no političari imaju neki drugi kojim nas voze po sopstvenom nahođenju.
Onomad, listajući The Guardian, slučajno sam naleteo na zanimljiv intervju. U njemu se Walter Williams i Eddie Levert prisećaju zvezdanih trenutaka njihove zajedničke karijere koja se proteže na šezdesetak godina i pominju veliku dilemu koju su imali: da li je vreme da raspuste grupu The O’Jays. Uprkos tome što izgledaju poprilično živahno za svoje godine (oko 77) komisijski su konstatovali da, parafraziram, “noge nam više nisu tako pokretljive, a kolena su počela da nam klecaju”, pa su rešili da snime poslednji, oproštajni album prigodnog naziva The Last Word (2019), koji uopšte nije slab.
Okupljena ekipa svojski se potrudila da zazvuči kao da je snimljen sedamdesetih, kada su The O’Jays, zajedno sa The Spinners bili jedna od najubedljivijih pevačkih grupa.
Kako izaći iz relativne anonimnosti – to je pitanje koje muči sve muzičare.
Ovogodišnji letnji meseci su bili poprilično “mršavi” kada su muzička izdanja u pitanju. Nekih kapitalnih izdanja nema, a pojedine etablirane zvezde su se poprilično obrukale novim albumima, pa nema smisla ni da ih pominjem. Vreme sam prekraćivao slušanjem nekih zanimljivih kompilacija soul izvođača o kojima ću tek da pišem, a onda mi se desilo da u dva dana naletim na tri interesantna izdanja malih izdavača koja su mi vratila veru da se na muzičkoj sceni ipak nešto interesantno dešava.
Heather Findlay je objavila dugo išekivani album koji mi je tetka ekspresno poslala, a ja sam ga sa zebnjom pustio.
није то то, другар. Замало, али није.
Седимо тако једно вече госпоја и ја, пијуцкамо… У даљини се зачује воз. Што је реткост, јер од оближњег индустријског колосека ретко допиру такви звуци, користи га само уљара. Путничког саобраћаја нема јер је… ма нећу сад да размишљам о томе која се лудорија догађа са возовима, мени дође у главу рефрен. Тако одједном. Добро, није одједном него током треће чашице. Ово.
До краја те чашице било је да сам пар пута убацио “Ананаааас” у разговор. Како шеф вели, ушни црв се зауставља као банатска машина: подмажи да брже заврши.
Сад, док ово пишем, нисам начисто да ли је ово музички прилог за Суштину, или историјски осврт на једну појаву или напросто истеривање тог ушног црва. Да видимо…
Nastavite sa čitanjem… “Из камена јужна воћка”
