Седимо тако једно вече госпоја и ја, пијуцкамо… У даљини се зачује воз. Што је реткост, јер од оближњег индустријског колосека ретко допиру такви звуци, користи га само уљара. Путничког саобраћаја нема јер је… ма нећу сад да размишљам о томе која се лудорија догађа са возовима, мени дође у главу рефрен. Тако одједном. Добро, није одједном него током треће чашице. Ово.
До краја те чашице било је да сам пар пута убацио “Ананаааас” у разговор. Како шеф вели, ушни црв се зауставља као банатска машина: подмажи да брже заврши.
Сад, док ово пишем, нисам начисто да ли је ово музички прилог за Суштину, или историјски осврт на једну појаву или напросто истеривање тог ушног црва. Да видимо…
Никола Борота Радован је та појава, а “Камен на камен” му је бенд. Издали су бар два албума (тај са кравом имам, на винилу). Били на телевизији сто пута, нарочито сарајевској, којој је тада фалило материјала из сопствене производње, као што се већ догађало и другде.
Било је то јако симпатично у почетку. Нешто као рокер а пише нову народну музику, упрошћавајући како се то већ ради, али не мажњава са свих страна – нема Грка, Мексиканаца, Турака и жеља и поздрава радио Техерана, него се баш бави простим народним песмичуљцима какве би могла нека чобаница крај оваца да певуши. Притом ни не упрошћава као народњак – стихови имају тачан метар, како је то народ увек радио, девојке не завијају него певају као сав нормалан свет… Имао је и јаких хитова, ако ћемо право – Неда Украден је изводила његових ствари колико и Бреговићевих или чијих већ. С друге стране, имао је у томе и уграђеног рокерског сентимента, има ту играња са звуком, и добре зајебанције – узвикује “Оооо-брни!” на крају А стране, ма има свачега.
А музика и даље једноставна, певљива, стихови у стилу босанске хуманистичко-романтичарске лирике (н’умем да смислим бољи израз, ал’ је познам сваки пут кад се сретнемо) и… ма рекло би се да има све. Стопостотни рецепт за успех, настављач традиције чобанског рокенрола (која је и иначе настала те исте године, тј питање је ко ту кога наставља), појављивао се на телевизији кад је хтео, изградио за мале паре солидан имиџ (он са поткресаном брадицом и некаквом увек истом препознатљивом капом, певаљке у народним ношњама или налик, увек у белом и баш лепе)… и јок, остао је, упркос свему томе, некако локална појава.
Није да није било успеха – површна претрага по Цевки даје доста снимака, што од Камена што од Неде и још неких, имали су чак и један савезни хит…
Кад је изашао тај албум ООУР, само сам са, помало презривим, смешком прелетео преко наслова, а рука није ни мрднула ка џепу. Јер човек очигледно покушава да се огребе о систем, овог пута кардељевско самоуправљање, дакле није чак ни неки југопатриотизам (као што су рокери често умели да ураде) него шта се од политике носи ове сезоне. Не знам каква је музика требало да буде на њему да избегне етикету увлакачког.
Онај први албум, звани крава, ми је био довољан. Као занимљивост, као информација, као зезање и као доказ да је рокенрол ипак уметност а не (само) вашарска превара. Никола Борота Радован никад у свему томе није деловао искрено, све је то био неки његов пројекат, начин да се прослави и дође до пара. Оно неколико пута што сам га видео на екрану деловао је штогод нервозно, све мало гледа у камеру мало у девојке и будно пази да сви све изведу како је замислио. Осмех затегнут, намештен и… није то то, другар. Замало, али није.
Ако су икад снимили трећи албум, не знам и не занима ме. Остајем на ананасу, толико ми је доста.