Тј авион марке “Орао”, ако ћемо прецизно. Ових дана све неки вицеви о пијаном орлу, као оно кад се тотално урадио, па онако мамуран вели “ал’ сам уморан, као да сам копао, а не орао”.
Али, не, рекао сам авион, и ево га авион.
Десило ми се да сам давне 1999. пратио неког на аеродром, и поучен лошим искуством од претходног месеца, кад смо једва стигли (јер смо сви возили кршеве од кола), тог пута смо кренули на време и имали више од сата на располагању. Дакле, ваздухопловни музеј.
Тада, наравно, није било ни речи о неком фоткању, посне године, чекамо да нас бомбардују… Само сам меркао и чекао своју прилику. И наишла је, двадесет година касније. Опет сам пратио неког на аеродром, опет сам возио стара кола, али овог пута своја а не позајмљена, и редовно одржавана, стигло се на време и опет са сат и нешто форе. Са каноном у руци.
И наштрикала се добра серија, било и доброг зезања – другар кога смо испраћали се нешто загледао у неки авионски мотор изложен засебно, па сам га ухватио тако, те после окачио фотку у заједнички диван на скајпету са објашњењем да он то “покушава да сконта како ради српска дувалица за лишће”.
Живо ме занима шта ће бити с музејем. Јер све у њему је практично југословенско. Оних неколико покушаја пре Првог светског рата су извели, ако се не варам, поданици К&К монархије. Из периода после гашења СРЈ/СЦГ (од милоште зване Сер&Мо) исто нема ничега. Пошто музеј финансира Република која се не зове Југославија, питам се докле ће. Осигурао сам се, ових петнаестак квадрата ми је довољно да памтим шта имамо.
Но, овај Орао има средишње место и као музејски изложак, и као фотка у овој серији. Светло се однекле наместило само, а до некле га је наминцао кустос кад га је ставио баш ту. Зато нисам имао нешто много посла око ове фотке – практично све је урађено пре. Музеј ставио авион где треба, ја то приметио, одабрао угао одакле ће да изгледа како сам га запамтио, после само мало дотерао светло да изгледа како сам га видео.
Кад се све уради, после је лако.