Iako su pesme The Beatlesa zajednički potpisivali, John Lennon i Paul McCartney nikada nisu “duvali u istu tikvu”. Lennon je voleo da bude “angažovan” i bio je sklon eksperimentisanju, a McCartney je vazda bio u potrazi za savršenom melodijom i refrenom koji se pamti. Jasno vam je onda ko je napisao one klasične pesme koje svi znamo (“I Saw Her Standing There“, “Yesterday“, “Here, There and Everywhere“, “She’s Leaving Home“, “Blackbird”, “Hey Jude“, “Let it Be“…) iz njihovog repertoara.
Po raspadu matične grupe postale su još očitije razlike između ove dvojice.
Lennon je, pod uticajem novopečene supruge, još više radikalizovao svoj pristup muzici. Sem genijalnog albuma Imagine (1971) teško da sam išta mogao da pronađem u muzici koju je stvarao posle The Beatlesa. Za to vreme, McCartney je sa grupom Wings pokušavao da nastavi karijeru tamo gde je stao. I to je radio dosta uspešno.
Iako volim komplikovanu muziku, ona ponekad zna da se pretvori u ispraznost i iskonstruisanost. Majstorluk velikih muzičara se vidi u tome da se ideje za pesmu spakuju u kraće forme, otprilike u tri-četiri minuta, koliko će da drže pažnju potencijalnog slušaoca. Takve pesme je vrlo teško napisati. Hitmejker se ne postaje tako što si talentovan ili zanatski potkovan, već je potrebno nešto neuhvatljivo, što se ne da rečima opisati. Recimo ovako: sposobnost da se neka muzička ideja upakuje tako da ljudi odmah na nju reaguju. E, tu je McCartney velemajstor koji teško da ima iole ozbiljniju konkurenciju, sudeći po njegovom bankovnom računu.
Kruna McCartneyevog rada sa grupom Wings je album Band on the Run (1973). Sa njega su skinuta dva singla koji su bili veliki hitovi, “Jet” i naslovna “Band on the Run“, no i sve ostale pesme su mogle da budu izdate kao singlovi, što se i dešavalo u pojedinim državama.
U Jugoslaviji, u kojoj je album izdat, često se na radiju puštala pesma “Mrs. Vandebilt“.
Ako i površno poznajete američku istoriju, prva asocijacija na naslov pesme je čuvena porodica Vanderbilt koja je u XIX veku zgrnula ogromno bogatstvo. Iako su raspolagali basnoslovnim novcem, naslednici utemeljivača dinastije Cornelijusa su ga, posle njegove smrti, velikom brzinom profućkali uživajući u bezbrižnom životu i trošeći preko svake mere.
To je McCartneyju bila samo početna premisa na kojoj je razvio pesmu posmatrajući život iz sopstvene perspektive. Često nam se čini da popularni muzičari uglavnom ništa ne rade, već se samo zabavljaju. I eto paralele sa bogataškim životom.
## Wings – Band on the Run (1973). Po svemu sudeći, bio je to poslednji zamah onog jedinstvenog kreativnog vrha kojim je Macca osvojio svet. Bilo je još remek-dela unjegovoj karijeri, ali nikad više nije uspostavio onakav kontinuitet koji ga je držao duže od deset godina.
U neku ruku, ovaj album Wingsa je bio McCartneyjeva “labudova pesma” u kreativnom i izvođačkom smislu. Posle desetak godina stvaranja i izvođenja vrhunske muzike došlo je do kreativnog zamora, što će se jasno videti u narednim decenijama. McCartney nikada nije izgubio sposobnost da piše odlične pesme koje se rado slušaju i zablistao bi s vremena na vreme, ali nikada nije uspostavio stvaralački kontinuitet. Problem je bio kako ih uklopiti u aktuelne trendove uz auru koju je nosio sa sobom. I nije bio jedini koji se sa tim borio.
Prodaja minulog rada i nostalgije za prošlim vremenima je i danas veliki i unosan biznis. 
Poslednjih par albuma koje je izdao predstavljaju pravo malo iznenađenje. McCartney je pronašao uspešnu formulu koja odlično funkcioniše i ponovo se vratio na pozornice u velikom stilu. Ne zaboravimo da je onomad napunio 77 godina i pokazao da njegova filozofija ipak ima smisla. Jer, ne bih se iznenadio da refren današnje pesme već ujutru zviždite u kupatilu dok se spremate za posao.
Muzika je ne samo umetnost, već i dobra zabava. 