Tokom devedesetih, u vreme grunge prangijanja i repovanja, malo je bilo mesta za ženske autore. Nisu se uklapale u trendove i niko nije bio spreman da sluša njihove uglavnom ljubavne, intimne i introspektivne priče. Kao i obično, bilo je i časnih izuzetaka u obliku zmaj-žena poput KT Tunstall i Thee Gilmore u UK ili Neko Case i Sam Phillips koje su, svaka ponaosob, uspevale da kreiraju svoje autentične svetove, vrlo interesantne za istraživanje.
Početkom tekućeg milenijuma klima se promenila.
Stasala je nova, mlada publika, a veći deo klinaca se okrenuo konformizmu i “otkrivanju sebe”. To je bilo plodno tlo za sve one koji su imali nameru da im prodaju sopstvena iskustva sa kojima su mogli da se poistovete. Ako su ih uopšte i oni imali.
Iza imena grupe A Fine Frenzy krije se Alison Sudol, koja je u vreme snimanja debitantskog albuma jedva prešla dvadesetu. Ona je lepa i vrlo simpatična devojka, pa je bilo lako da joj se nafiluje biografija podacima koji lako opčine publiku: roditelji su joj profesori i viđeni intelektualci, pozavršavala je elitne škole, muzički je vunderkind i tome slično.
Kao uzore navodi sve same teškaše: soul i jazz dive, Dylana, Cohena, Casha… Očekivali biste da se na njenim snimcima pojavi makar mrvica nečega kao asocijaciju na njih. Međutim, toga na njima nema. Njene pesme govore uopšteno o ljubavi i prijateljstvima mladih, sve spakovano u zaslađeni pop koji dosta uspešno glumi alternativnu muziku za odrasle. I zbog svega toga je njen debitantski album One Cell in the Sea (2007) prilično dosadan za slušanje.
Iznenađenje se nalazi na kraju albuma (ko izdrži), u pesmi “Borrowed Time” koja je, u odnosu na ostatak, daleko ozbiljnija. Sudol pokušava da progovori o svakodnevnom životu svih nas koji se kreće u dobro poznatom ciklusu koji živi većina ljudi: ustani – idi na posao – vrati se kući – zevaj u TV – idi na spavanje… I njegovoj kratkoći, jer ne primećujemo da nam svakim danom vreme ističe. I zbog toga apeluje da se okrenemo nekim drugim stvarima, prekinemo taj začarani krug i posvetimo onome što volimo da radimo.
Sudeći po njenoj karijeri, sama je sebe poslušala. Posle tri prosečna albuma okrenula se glumi, nastupajući na televiziji, u serijama i filmovima. I toga se drži i danas.
Izgleda da joj je bavljenje muzikom bila samo uzgredna avantura.