Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Mislite da je “utegnuta” žena savršnih oblina ideal svakoga muškarca? Niste u pravu. To je ideal svake žene.
Kao i svi normalni domaćini, za vikend sam zapalio na pijacu. Odavno znate da volim tamo da idem jer uvek sretnem nekoga, a neke od anegdota sam vam već prepričavao. Ovoga puta sreo sam L. Čini mi se da se nije mnogo promenila za poslednjih četrdesetak godina koliko se nismo videli, a posle kurtoaznih pitanja o porodičnim stvarima i prebrojavanja unučića, morao sam da je pitam:
– Kada ćemo u disko?
– Dakle, ti nikada ne možeš da budeš miran…
Postoje različiti oblici zloupotreba. Korišćenje nečije autorske muzike radi postizanja svojih ciljeva je naročit oblik takve zloupotrebe, čak i kad je legalno.
Desilo se i to. Ne samo da sam gledao plačipičkastu melodramu na televiziji, nego sam i uhvaćen in flagranti… Radio sam od rane zore do skoro predveče, smučilo mi se i nije mi bilo ni do čega. Napolju je bilo toliko sparno da sam se setio ponekog citata iz “Sto godina samoće”, nisam mogao u šetnju po takvom vremenu. Šta mi je drugo preostalo nego da odvrnem klima-uređaj na najjače hlađenje i da se nadam da ću brzo zadremati gledajući neki isprazni film na TV.
Problem je u tome što sam ponekad toliko umoran da ne mogu da zaspim. I onda se desilo: taman sam upao u fabulu za pet minuta iako je film počeo sat vremena ranije (ne treba biti naročito pametan, pa popuniti praznine jednako trivijalnim asocijacijama), kad je u jednoj sceni nekakav dvorski orkestar zasvirao poznatu melodiju, izvesno sa namerom da primeni reverznu psihologiju za drugi razred osnovne škole (prvo polugodište) na junake priče. Daljinski upravljač je ležao na stolu: tako blizu, a tako daleko. Upravo sam sakupljao snagu i koncentraciju da ga dohvatim i nadao sam se da će mi u sledećih nekoliko minuta to i uspeti, kad je u sobu ušla Jasna.
Nastavite sa čitanjem… “Nadam se da neću spasti na te grane”
Imati ili nemati, životno pitanje koje sve nas muči može da se ispriča i komentariše na vrlo ležeran način. To jest, ako si Sir Paul.
Iako su pesme The Beatlesa zajednički potpisivali, John Lennon i Paul McCartney nikada nisu “duvali u istu tikvu”. Lennon je voleo da bude “angažovan” i bio je sklon eksperimentisanju, a McCartney je vazda bio u potrazi za savršenom melodijom i refrenom koji se pamti. Jasno vam je onda ko je napisao one klasične pesme koje svi znamo (“I Saw Her Standing There“, “Yesterday“, “Here, There and Everywhere“, “She’s Leaving Home“, “Blackbird”, “Hey Jude“, “Let it Be“…) iz njihovog repertoara.
Po raspadu matične grupe postale su još očitije razlike između ove dvojice.
Nije mi do toga da ponovo dokazujem ono što niko nije osporio, ali kad se ukaže tako dobra prilika za proveru teze, ko bi mogao da odoli?…
Kad sam prošle subote objavio ono pisanije o telesnoj reakciji na muziku, nisam ni slutio da će mi novi savršeni primer naići već sledećeg dana. Desilo se, naime, da sam na jednu besprekornu muzičku ilustraciju te teze naišao negde na fejZbuku, na stranici posvećenika tehnikama interpretacije muzike u visokoj vernosti (tzv. “hifilističari”), dokono srčući prvu kafu u nedeljno jutro. Sve mi je odmah bilo jasno, a znajući da će se iste večeri u mom domu zadesiti jedno veselo društvo, odlučio sam da sprovedem jedan malecki eksperiment. Izvukao sam prečicu na ikonostas…
Reč je o ovoj izvedbi:
Auh, jebote…
Nastavite sa čitanjem… “Ono kad ti se savršen primer sam namesti”
Amerika je oduvek bila fascinirana Evropom. I dovoljno veliko tržište da koje može da proguta sve što mu se ponudi.
Šta god mislili o muzičkim događajima koji su obeležili XX vek, složićemo se oko jedne činjenice. Tokom 1963. godine svet se promenio: te godine su The Beatles izbacili čak dva albuma, pokorili su Ujedinjeno Kraljevstvo i dobar deo Evrope, a nekontrolisana histerija na njihovim nastupima počela je da poprima simptome epidemije. Stvari su se odvijale neverovatnom brzinom. Već u januaru 1964. na vrhu britanske top liste šepurila se pesma “I Want to Hold Your Hand“, a mesec dana kasnije će “čupavci iz Liverpula” doći u Ameriku i baciti je na kolena.
Iako nisu znali, u tom trenutku je započela muzička revolucija, a američki novinari će je nazvati “Britanskom invazijom“.
Nastavite sa čitanjem… “Kada se Amerikanci prave da su Englezi”
Светло се однекле наместило само, а до некле га је наминцао кустос кад га је ставио баш ту.
Тј авион марке “Орао”, ако ћемо прецизно. Ових дана све неки вицеви о пијаном орлу, као оно кад се тотално урадио, па онако мамуран вели “ал’ сам уморан, као да сам копао, а не орао”.
Али, не, рекао сам авион, и ево га авион.
Десило ми се да сам давне 1999. пратио неког на аеродром, и поучен лошим искуством од претходног месеца, кад смо једва стигли (јер смо сви возили кршеве од кола), тог пута смо кренули на време и имали више од сата на располагању. Дакле, ваздухопловни музеј.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: орао”
