Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
One velike i prave pesme uvek se vraćaju.
Uprkos pozamašnom broju godina (82), Mavis Staples i dalje ne miruje. Ove godine je objavila dva albuma, jedan studijski i jedan uživo, koji su, sasvim očekivano, poslastica za svačije uši. No, oni su bili samo povod da se latim snimaka The Staples Singers, porodične manufakture čije sam pesme otkrivao i u njima uživao tokom sedamdesetih.
Malo biografskih podataka nije na odmet.
Malo je falilo da na grupu The Grapes of Wrath, zbog sopstvenih predrasuda, uopšte ne obratim pažnju. A to bi mi bila velika greška.
Roman Johna Steinbecka “Plodovi gneva” (The Grapes od Wrath) jedna je od najmučnijih knjiga koje sam ikada pročitao. Nekada je, čini mi se, bio deo obavezne lektire u srednjim školama jer je slao ideološku poruku (“vidite deco šta kapitalizam radi dobrim i poštenim ljudima”). Steinbeck je davno (prvo izdanje je izašlo 1939. godine) fenomenalno anticipirao nevidljive sile koje upravljaju našim životima.
Otuda se i danas mnogi trude da se Steinback i njegove knjige što manje pominju, bez obzira na to da je 1962. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Retki su oni koji posle pedeset godina rada uspeju da zadrže vitalnost i imaginaciju koja ih je krasila u mladosti.
Na samom kraju šezdesetih desila se u Britaniji čudna stvar – grupa mladih i talentovanoh muzičara počela je da svira muziku ukorenjenu u domaćem folku (da ne kažem narodnjacima) na elektrificiranim instrumentima. Sasvim neočekivano, prihvatila ih je i rock publika, pa se može reći da su Fairport Convention u tom trenutku izvršili pravu malu muzičku revoluciju. Ubrzo su dobili i konkurenciju – videvši da Fairportima dobro ide, u sličnu priču su se upustili i Steeleye Span.
Nama je ostalo samo da uživamo u radovima obe grupe.
Кад је Зоћа пре неки дан писао о Земљи, ветру и ватри, упалила ми се сијалица: па ја сам њих видео уживо!
Прво да мало нацртамо место. Вирџинија Бич је град уз обалу – дакле иде океан, па песак, па низ хотела уз плажу (до отприлике четрдесет друге улице, после иду приватне виле до ушћа), па Атлантска авенија, па Пацифичка, па Балтичка (не питајте за логику, понестало), па онда колико толико нормалне улице.
Nekada me zateknu pesme iz država koje i nemaju neku veliku muzičku tradiciju. To ne znači da su slabe.
Za par nedelja će se u gradu u kome živim održati tribina koja će se baviti šezdesetima. Organizator me je zamolio da napravim zvučnu kulisu i progovorim koju o tom vremenu iz mog ugla. Normalno, nije mi ta obaveza teško pala jer mogu o tom vremenu da pričam danima, a izbor muzike je relativno lak. Ipak, iako bih iz rukava odmah mogao da izbacim par stotina relevantnih pesama koje će svi prisutni prepoznati, nije zgoreg i da napravim mali podsetnik.
Ionako mi je slušanje muzike iz tog vremena uvek veliko zadovoljstvo, a nikada nije zgoreg da se vratiš u detinjstvo i ranu mladost. 
Da li se to obistinjuje poslovica “bez starca nema udarca”? Novi album starog velemajstora je dostojan divljenja.
Jedan od prvih muzičara koji su me na neki način očarali bio je Armando ”Chick” Corea. Iako je svirao jazz, njegove kompozicije su pokazivale da nije opterećen stilovima i da je sposoban da u njih strpa sve i svašta. Naglašena melodioznost i besprekorno sviranje su samo dodatni bonus. Mnogo godina od našeg prvog susreta sam saznao da nam je datum rođenja isti pa, verovao u horoskopske znake ili ne, odmah mi je postalo jasno zašto mi je njegova muzika momentalno “zapevala” u glavi.
Šta li tek “peva” u njegovoj?
U jednoj davnoj “tamnici naroda i države represije i straha”, beše upamćeno kako je predrgupa otela šou jednoj od najvećih svetskih zvezda…
Isped zgrade u kojoj živim nalazi se poveći drveni sto i klupice. U ove vrele letnje dane tu se u toku prepodneva okuplja u hladovini starije društvo kako bi se, uz obaveznu kaficu, pretresli najnoviji događaji i abrovi. Uveče se postava menja, mlađa generacija čuva sitnu decu, kafu zamenjuje pivo, a muški deo se opusti tek kada žene odvedu decu na spavanje. Tada pivo zamenjuje tradicionalna šljivovica koja se ispija iz šoljica za kafu…
Da se žene ne dosete. 
Не знам тачно ни како се та зграда званично зове, знам само да је одувек припадала железници, да је у њој била нека њихова дирекција и да никад нисам видео да у њу неко улази. Осим у авлију, где је била кафана “Моравац” код Геџе (ако добро памтим), где смо заглавили ујутро после матурског бала…
Сад се указала прилика да је сфоткам страга у целини. Сад или никад, јер је уклоњено оно што ју је заклањало, па док се не изгради ново… сад или никад, ови већ дижу оплату за приземље.
Камене плоче којим је обложена фасада се још увек солидно држе, понека је напукла, једна је замењена бетоном, али у целини и даље дају онај шмек какав је зграда увек имала. Чак и та фасада у као белој и као ружичастој никад није обнављана, никад нисам ту видео скеле, ал’ једнако стоји.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: железничка зграда”
