“Ма није он никакав доктор, он је бре обичан мајстор”… што би у преводу са латинског било “није он никакав учитељ, он је бре обичан учитељ”. Јер magister је било баш то, учитељ, а docere је глагол који значи подучавати. Али су се те две речи баш добро прошетале кроз језике и стекле богату каријеру.
Од магистра имамо и маестра (који је, пак, породио маестрално извођење и ветар назван по себи), и мистера и мајстора. Тај мистер, пак, то је посебна прича. Јер, ах, тај енглески нам се опет заплиће међу ноге. Наиме, немају реч магистар – то се каже мастер (“особа са дипломом између факултетске и докторске, или сам тај академски степен”) али та реч има још двеста других значења. Имају магистрата, који је некакав нижи судија за ситне случајеве или за предрадње у крупним, и крај. Све остале облике изводе из тог мастера – дакле немају ни магистралу, ни магистрални рецепт (оно кад нема готовог лека него апотекар мора да га замеси), ни магистратуру као степен школовања. Мастер би требало да је то исто, али…
По енглеском обичају, не ваља измишљати нове речи, то је расипање. Накачи се додатно значење на постојећу реч и ето пасус мање у речнику, уштеде су невероватне. Тако тај мастер значи заповедника било које врсте – то је когод има овлашћење да наређује. Онда, власник животиње, неко ко има послугу, неко ко је учитељ (да, ђаци и слуге се обраћају разредном односно газди са “јес, мастер”, осим што то важи само за мушки род), и напокон неко ко је врло вешт у нечему (али не значи сваког занатлију, него баш мајстора свог заната). Такође, оригинал, оно са чега се раде копије; главни (главни прекидач, главна спаваћа соба). Ради и као глагол – овладати (вештином, страним језиком, употребом неког уређаја).
Како је магистер, учитељ, постао мајстор? Међу дефиницијама сам нашао да је мајстор занатлија који је довољно вешт и искусан да може да узме шегрта, дакле да подучава друге.
Код доктора је то штогод једноставније, осим главне зврчке да је доктор (опет, онај који подучава друге) прво лекар а онда можда и носилац научног звања. И не баш увек научног – на једном списку дефиниција сам под тачком један нашао “доктора цркве”, што је звање у католика, које додељују својим виђенијим теолозима из средњег века или пре њега. У енглеском су збрку између лекара и доктора решили тако што је лекар обичан др, а доктор наука је PhD, philosophiae doctor, па био теолог или геолог. Звање доктора је изгледа поприлично популарно, иначе не би постојала установа почасног доктора. Како нико не измисли почасног мајстора? Учитељ је учитељ… Једино шахисти своје шампионе зову мајсторима и велемајсторима.
Занимљиво је да доктор као глагол (може и то, у енглеском) значи наштеловати, лажирати, измућкати, кривотворити – нпр статистику, пасош, доказ у истрази. Ту негде дође и доктрина, која би као могла бити женско од доктора, а знамо да није. Стварно, како овде стојимо са женским родом? Код нас се зна(ло) – докторка је доктор женског рода, докторица је супруга доктора, по аналогији са Стеријином Фемом, којој се послуга обраћала са “мајсторице” – јер је опанчарева удовица. Аналогно томе, знамо ко је овде докторац…
И на крају, та прича о мистеру. То би требало да се качи уз презиме у знак поштовања, тако се обраћају питомцима (а дивљацима не?) у војним школама или у општем случају кад нема другог почасног звања, па је чак и Трамп “мистер президент”. Али одмах затим долазе све могуће зајебанције, кад се уместо презимена стави нешто поспрдно, па неком кажу да је “мистер свезналица”, “мистер пропаст” и слично. И на крају, код Прачета је био један кога су сви звали Мистер, наиме, “Мистер, подигните руке у вис и не померајте се док сте ми на нишану”…