“Važno da je slatko”, glasila je jedna od parola muzičke industrije sedamdesetih. Poigravanje na granicama kiča i rastezanje fraza iz “pravog” hard rock miljea doživelo je svoj vrhunac u repertoaru dobro očešljanih dugokosih mladića koje je televizija na Ostrvu protežirala.
Mistifikacija i medijske priče oduvek su bile sastavni deo muzičke industrije. Recimo, onomad u Londonu, dok smo se svi mi u SFRJ pržili na novi talas, jedva da sam pronašao nekoga od vršnjaka koji je znao šta je to. Retki su u to vreme čuli za Sex Pistolse, a na pomenu The Clash, The Jam ili The Stranglers su samo slegali ramenima. Njihov pogled na muzički svet je bio ograničen na televizijsku emisiju Top of the Pops u koju su moji junaci slabo zalazili.
постојале су две врсте фотографије: уметничка и дућанска
Госпоја ми често пребацује што кад фоткам укућане све хватам неке тренутке онако из живота, па нико не изгледа лепо, осим мене јер имам осећај за сочиво и као увек знам одакле ме гледа. Хммм. Ја добро изгледам на фотци? Свашта ћу чути.
Кад сам почео да се бавим фоткањем, пре педесетак година, постојале су две врсте фотографије: уметничка и дућанска (добро де, и спортска, ал’ тим се нико из клуба није бавио). У фото дућану би вас наместили и удесили да изгледате савршено неприродно, а ако то и не успе скроз у својој намери, ретуширали би вас да сами себе не познате.
Ми смо, наравно, радили све контра од тога. Кад се каже позирача, то је или риба која има тај осећај за сочиво па се намешта чим га осети, или фотка у којој су сви намештени, фуј. Тако је испало да у ствари не умем да фоткам позираче, ми то никад нисмо радили, то смо свесно избегавали свих ових година. Па почињем сад, педагошки, од мањег ка већем.
Значи имам све елементе – мачку која гледа у објектив!, што је одувек било но-но, заузима неку ненормалну позу (мада је то код мачака већ релативно), упорно стоји тако и држи позу, све чекајући да ја нешто урадим… Све погрешно, дакле шкљоц па да видимо.