Ne mogu da lažem: naslov jučerašnjeg Zoćinog članka je potakao naslov ovog, baš da u kontru. 
No, pravi razlog za današnje pisanje je ozbiljan: prekjuče, 26. septembra 2019. godine, navršilo se tačno pola stoleća od prvog objavljivanja albuma Abbey Road, poslednjeg autorskog dela koje je snimila grupa The Beatles. Naravno, izdavački posmatrano, album Let It Be je poslednji (izašao je tek u maju 1970, kad grupa uveliko više nije postojala), ali taj sadržaj je snimljen mnogo ranije: Abbey Road je prava labudova pesma grupe.
Sto ljudi, sto ćudi, pa od trinaest autorskih albuma koje su Bitlsi objavili “za svog vakta”, pronaći ćete da je svaki od njih nekome omiljen iz nekog razloga. S obzirom na to o kome je reč, tako nešto nije čudno. Što se mene tiče, stvar je jasna, pri čemu ću veoma da pripazim kako to izgovaram: meni je Abbey Road ubedljivo najdraži, a onaj potpourri na B strani tog albuma smatram jednim od najboljih trenutaka u istoriji muzike uopšte.
A koji album grupe je najbolji – paz’ da me ne navučete na besciljnu raspravu.
Pedesetogodišnjica albuma je obeležena i sladostrasnim remiksovanim izdanjem, a to je još jedan neposredni povod za ovo pisanje. Elem, album Abbey Road: Super Deluxe Edition je upravo objavljen kao bogato opremljeni paket koji sačinjavaju tri vinila, tri CD-a i Blu-ray disk sa raznim ambiosoničnim zvučnim kombinacijama albuma, svi spakovani u kutiju u kojoj se nalazi i knjiga od 100 stranica. Poslednji remiks, pogotovo onaj koji se odnosi na dopunski materijal, delo je “člana porodice”: Giles Martin, sin pokojnog Sir Georgea Martina, čoveka čija najveća zaslužena titula je ipak ona nezvanična i glasi “peti Bitls”, kao producent izdanja je uradio fenomenalan posao. Bez ikakve sumnje, on ostaje lučonoša neuporedivog nasleđa svog slavnog oca, uz kojeg je dobar deo svog života pekao zanat. Alal mu bilo, imao je od koga i da nauči.
Osnovni sadržaj albuma nije mnogo diran: samo je doveden u “čisto stanje” dinamike zvuka, bez ikakvih blasfemičnih izleta. Najzad, poznata je stvar da je Abbey Road tehnički najkvalitetnije snimljen album Bitlsa, a da je originalni amalgam tehnike i ideje spregnut do krajnjih granica znanja i kreacije; nije se tu imalo šta više činiti u onom času. Danas bi svaka devijacija, osim trivijalnog svođenja na zahteve za performansama današnjih medija, verovatno bila smatrana za jeres. No, suptilne radnje je moguće prepoznati; ako znate svaki najmanji ton tog albuma kao što ga ja znam, prepoznaćete dašak te promene. Posle jednog slušanja materijala koji mi je tetka iz Kalinjingrada jutros poslala, prvu razliku čujem baš u dinamici melotrona na početku današnje numere.
Prava muzička orgija počinje kad se latite drugog i trećeg diska. Nešto od toga smo mogli da čujemo i ranije, na albumima serije Anthology (ne pitajte me baš šta je isto, jer nisam nalazio za shodno da poredim, ali tako tvrde drugi), no svejedno, ovde je reč o kontekstu koji nije isti. Ti rani snimci, nastali tokom razvoja materijala za album, dragoceni su i zbog toga što su to, zapravo, poslednji snimci na kojima se Bitlsi zatiču na gomili. Elem, kad je krenuo ozbiljan konačni posao, Lennon se više valjao sa Joko po hotelima Amsterdama nego što je dolazio u studio, a kad je i dolazio, gledao je da se ne sreće sa drugim članovima benda. Poznato je da je rečenu B stranu albuma McCartney sklopio manje-više sam (na mahove je čak i bubnjeve svirao kad mu je bilo mrsko da čeka Ringa da se pojavi) i da nije zasukao rukave, albuma ne bi ni bilo. Jedini drugi agilan član benda na tom snimanju je bio George Harrison.
Razne stvari sam čitao tokom dugih godina o tome kako je Harrison bio tretiran u grupi. Po jednoj verziji, na njega je još onomad u Hamburgu, kad je tamo svirao de facto ilegalno jer je bio maloletan, okačena značka “balavac”, pa su se ostali prema njemu ophodili baš tako. Po drugoj, Lennon naročito nije mogao da ga trpi, ali je ćutao zbog toga što ga je McCartney gotivio. Po trećoj, Harrison je sam sebi odredio ulogu tihog člana, naročito otkako je zagnjurio u hinduističku paradigmu, u kojoj je ostao do kraja života. Sve u svemu, što sam više saznavao, to sam realno znao manje. Na kraju sam odustao od potrage za realnim činjenicama, a nijedne autorizovane biografije se još nisam latio do danas; nekako verujem da ni tamo neću saznati kako je zaista bilo.
Ne odstupajući od tipičnog udela još od albuma Help! (1965), na albumu Abbey Road se nalaze dve pesme koje je napisao George Harrison. Uz svo uvažavanje činjenice da su to skoro svaki put bila remek-dela, ove dve pesme su, što ono kažu, za sva vremena: biće popularne i kroz hiljadu godina. Uz monumentalnu pesmu “Something“, “Here Comes the Sun” u prvi mah uvek deluje kao neozbiljni pesmičuljak od tri akorda. I evo me gde već četrdeset dve-tri godine, otkako sam uronio u muziku Bitlsa, uvek isto pomislim. A onda, priđem toj pesmi ovako, kao samostalnom delu, a ne kao “uzgrednom komadu” sa “onakve albumčine” i zamislim se. Ničeg jednostavnog ni lakog tu nema, osim ako baš ne insistirate da pesmu tako tumačite zbog naizgled trivijalnog teksta. Oslušnete li bolje, ima šta da se čuje.
O, još kako.
Nemam potrebe da tumačim dalje: prepustiću vas sjajnoj pesmi, odlično spakovanom spotu i preporuci da nekako pronađete i preslušate ovo jubilarno izdanje velikog albuma; u arhivskom materijalu ćete pronaći i jednu ogoljenu radnu verziju današnje pesme koju sviraju trojica. Što se mene lično tiče, bio je ovo odličan, nesvakidašnji povod da u album zagnjurim ponovo. I ponovo…
Odaću vam tajnu: danas je Abbey Road jedini album Bitlsa koji redovno slušam od početka do kraja. Od sada, biće to izdanje (50th Anniversary) Super Deluxe Edition.