Iako ga najčešće smatraju podvrstom country muzike, bluegrass je više od toga. Ukorenjen u tradicionalnoj muzici koju su prvi doseljenici u Ameriku poneli iz svojih domovina, zgodan je miks žanrova iz Engleske, Škotske, Irske i Velsa koji su stopili, vremenom, sa uticajima nove sredine, pre svega jazzom. Od njega je pokupljena sloboda u interpretaciji i sklonost muzičara ka improvizaciji.
Uobičajeno je da se svira na akustičnim, žičanim instrumentima, a poslednjih par decenija doživljava renesansu. Danas više nije neobično da se čuju i izvođači koji su se donekle elektrificirali.
Bluegrass je zahtevna muzika za sviranje i tu nema mesta za amatere. Izvođači su vrsni tehničari koji besprekorno sviraju svoje instrumente, a oni najbolji lako tuku “školovane”, u šta sam se nebrojeno pita uverio svojim očima i ušima.
Povod za ovaj tekst je, zapravo, interesantna kompilacija koja je došla do mene, True Bluegrass Mandolin. Mandoliniste slabo poznajem, od osamnaest izvođača čuo sam samo za dvojicu (Bill Monroe je, praktično, osmislio ovaj žanr, a Ricky Scaggs je danas najkomercijalniji i najnagrađeniji), no to ništa ne smeta – ova kompilacija je odlično osmišljena i sluša se sa uživanjem.
Ujednom trenutku, pažnju mi je privukla tema na kojoj se razvija pesma – Bahov Menuet u G duru je obavezna literatura u svakoj muzičkoj školi i poslednja je stvar koju sam očekivao da čujem od nekog bluegrass muzičara. To je lagana stilska vežba sve dok se muzičari ne ubace “u brzinu”…
A posle, zna se, leti perje na sve strane. 
Tako sam u tefter upisao i ime Doylea Lawsona i spoznao zašto je njegovo ime zapisano kao treće na omotu ovog albuma.
Pa ako vam je do veselica i dobrog raspoloženja, dalje ćete znati i sami. 