Month: September 2019

Kad malo bolje promislim…

Ovaj prilog je svojevrsni ekvivalent otvorenog pisma koje u svojstvu vlasnika ove stranice upućujem onima koji su… Ma, prepoznaćete se sva trojica.

Primetili ste ili niste, šta ja tu mogu u bilo kom slučaju, da je štogod opao tempo objavljivanja u vašoj omiljenoj muzičkoj rubrici, uostalom i na čitavoj Suštini pasijansa. Ne mislim amo na uobičajeni letnji raspust, koji je već za nama. Razlog tome je prozaičan: samo jedan samuraj je ostao da brani beskonačnu poljanu koju smo onomad još zauzeli, a koliko god da je njegovo srce veliko, pogled oštar, ruke snažne, a katana britka, teško je ili nemoguće da zaustavi baš svaku promaju koja tu navali. Onaj drugi samuraj, koji je već imao manje posečenih glava od onog prvog, još nije došao k sebi nakon nekih iznenađujućih iskustava koje je tokom leta doživeo, pa je sve do sada uspešno izvrdavao, obilato koristeći svoje bajate i nadasve prostačke izgovore da ništa ne doprinese životu Suštine pasijansa – sad već predugo.

Zamalo da nam blog ispadne siroče, skloni bože i sačuvaj.

Pa, da se malo protegnemo i vidimo šta ćemo dalje.

Nastavite sa čitanjem… “Kad malo bolje promislim…”

Ljubav je kao kiseonik

“Važno da je slatko”, glasila je jedna od parola muzičke industrije sedamdesetih. Poigravanje na granicama kiča i rastezanje fraza iz “pravog” hard rock miljea doživelo je svoj vrhunac u repertoaru dobro očešljanih dugokosih mladića koje je televizija na Ostrvu protežirala.

Mistifikacija i medijske priče oduvek su bile sastavni deo muzičke industrije. Recimo, onomad u Londonu, dok smo se svi mi u SFRJ pržili na novi talas, jedva da sam pronašao nekoga od vršnjaka koji je znao šta je to. Retki su u to vreme čuli za Sex Pistolse, a na pomenu The Clash, The Jam ili The Stranglers su samo slegali ramenima. Njihov pogled na muzički svet je bio ograničen na televizijsku emisiju Top of the Pops u koju su moji junaci slabo zalazili.

Bio sam prilično razočaram.

Nastavite sa čitanjem… “Ljubav je kao kiseonik”

Једна од пре: уочи позирачу

постојале су две врсте фотографије: уметничка и дућанска

Госпоја ми често пребацује што кад фоткам укућане све хватам неке тренутке онако из живота, па нико не изгледа лепо, осим мене јер имам осећај за сочиво и као увек знам одакле ме гледа. Хммм. Ја добро изгледам на фотци? Свашта ћу чути.

Кад сам почео да се бавим фоткањем, пре педесетак година, постојале су две врсте фотографије: уметничка и дућанска (добро де, и спортска, ал’ тим се нико из клуба није бавио). У фото дућану би вас наместили и удесили да изгледате савршено неприродно, а ако то и не успе скроз у својој намери, ретуширали би вас да сами себе не познате.

Ми смо, наравно, радили све контра од тога. Кад се каже позирача, то је или риба која има тај осећај за сочиво па се намешта чим га осети, или фотка у којој су сви намештени, фуј. Тако је испало да у ствари не умем да фоткам позираче, ми то никад нисмо радили, то смо свесно избегавали свих ових година. Па почињем сад, педагошки, од мањег ка већем.

Позирала је добрих пола минута, намештајући се, а и светло се мењало, те сам стигао да шкљоцнем 3-4 комада.

Значи имам све елементе – мачку која гледа у објектив!, што је одувек било но-но, заузима неку ненормалну позу (мада је то код мачака већ релативно), упорно стоји тако и држи позу, све чекајући да ја нешто урадим… Све погрешно, дакле шкљоц па да видимо.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: уочи позирачу”

Molba

Retko mi se dešava da na nekom albumu sretnem imena koja znam, a za samu grupu po prvi put čijem. Vođen znatiželjom, otrkrio sam neke vrlo interesantne stvari.

Sa reizdanjima nekih retkih albuma se nikada ne zna kakav će utisak da izazovu na mene. No, ima i onih koji znaju da me iznenade. Jedini album britanske grupe Eclection je nekada bio istinski raritet do svog ponovnog objavljivanja. Ispostavilo se da je to bio odličan potez, jer je u pitanju jedan od nepravedno zanemarenih dragulja britanskog folk rocka sa kraja šezdesetih.

Ako za grupu uopšte možemo kažemo da je britanska jer sve što se dešavalo oko nje je pomalo čudno.

Nastavite sa čitanjem… “Molba”

Uhvati vetar

Inventivne šezdesete… Kako se šta sa jedne strane Atlantika pojavljivalo, tako je morao da usledi odgovor s druge strane.

Pojava Boba Dylana početkom šezdesetih bila je ozbiljan potres u tadašnjem muzičkom svetu. Njegove pesme su bile dugačke, pune netipičnog nativa uz korišćenje pesničkog jezika punog stilskih figura, o škakljivim stvarima je govorio direktno i bez pardona, a demonstrirao je lakoću izvođenja – za nastup mu je bila potrebna stolica, usna harmonika i gitara. Dva važna albuma Freewheelin’ Bob Dylan (1963) i The Times They Are A-Changin’ (1964) su brzo pronašli put do publike.

Britanci su malo sporije odreagovali na trend koji je Dylan uspostavio.

Nastavite sa čitanjem… “Uhvati vetar”

Letnji povetarac

Leto je na isteku, uz možda još poneko malo iznenađenje koje će nam prirediti pre nego što se potroši. Taman da se prisetimo starog sna o idili letnjih dana na mestima kojima ni vrućina ne može ništa.

Ne znam kako ste vi podnosili letnje vrućine koje su nas snašle. Nama, “prirodnim plavušama”, nimalo nije lako čim termometar prebaci 30 stepeni. U tom trenutku nam se učini da nas Sunce naprosto lovi svojim zracima, a dnevne aktivnosti se pretvaraju u potragu za hladovinom jer nema šanse da se sačuvamo i nabacimo na sebe nekakvu fancy bojicu već samo neku vrstu ružičaste koja podseća na viršlu tek izvađenu iz pakovanja.

Zato nam je duša “crna”.

Nastavite sa čitanjem… “Letnji povetarac”

Koncert za ljubavnika/ljubavnicu

Nemojte da grešite dušu i da bluegrass svrstavate u muziku prazilukovića. Pre svega, to je veoma zanimljiv spoj raznih uticaja muzike doseljenika. A potom, to je neverovatan poligon mnogih velemajstora na žičanim instrumentima.

Iako ga najčešće smatraju podvrstom country muzike, bluegrass je više od toga. Ukorenjen u tradicionalnoj muzici koju su prvi doseljenici u Ameriku poneli iz svojih domovina, zgodan je miks žanrova iz Engleske, Škotske, Irske i Velsa koji su stopili, vremenom, sa uticajima nove sredine, pre svega jazzom. Od njega je pokupljena sloboda u interpretaciji i sklonost muzičara ka improvizaciji.

Uobičajeno je da se svira na akustičnim, žičanim instrumentima, a poslednjih par decenija doživljava renesansu. Danas više nije neobično da se čuju i izvođači koji su se donekle elektrificirali.

Nastavite sa čitanjem… “Koncert za ljubavnika/ljubavnicu”