Ушне црве углавном избегавам, јер су досадни и сметају, брате. Осим кад се баш намести, и то наместим сам себи. Сокоћало које сам већ спомињао има ту особину да памти где је стало, и то у виду целих песама. Дакле ако се при гашењу мотора нашао негде у сред или пред крај неке песме, следећи пут та песма креће испочетка. Например, ова.
У ствари, не баш та, него студијски оригинал из 1975. Пошто сам све нешто ишао у набавку, ниједна вожња није потрајала свих десет ипо минута, па сам је тако чуо неколико пута заредом, никад до краја. Морао сам, по повратку кући, да нађем шта је то. Некако по сећању… мора да је Језда Урфа. И јесте. Те сам натакао слушке и одслушао и крај.
Nastavite sa čitanjem… “Ушни црв племените пасмине”