Ne znam kakav je vaš stav prema novim izdanjima i remiksima starih fonografskih izdanja. Neko nato gleda kao na novu priliku da se sa (sad već poznatim) sadržajem sretne u nekom novom kontekstu ili barem novom nosaču zvuka. Taj kontekst može da bude različit – recimo, neko jubilarno izdanje sa osveženim miksom mastera (baš kao što pomenusmo pre par dana album Abbey Road: (50th Anniversary) Super Deluxe Edition) ili je to sadržaj u proširenom zvučnom ambijentu (poput popularnih 5.1 remiksa u visokoj rezoluciji – pravac koji je ovladao u 21. veku). Meni lično su pak najslađa ona reizdanja koja podrazumevaju dodavanje nekih arhivskih materijala, onih iz kojih se može saznati bar ponešto o procesu nastanka tog sadržaja.
Priznajem, nije to sadržaj za svakog. Na primer, ovo što sam prvi put čuo baš prošlog vikenda meni predstavlja sladostrasni materijal vredan svake pažnje.
Onom komentatoru na Cevki koji je, ne baš naročito inteligentno, utvrdio da je ovo “mnogo lošije od originalnog snimka sa albuma” verovatno ne bi bilo moguće da otkrije zbog čega je ovakav materijal vredan.
Dakako, prepoznali ste da je reč o ranoj verziji jedne od najpoznatijih numera iz kasne faze grupe Pink Floyd, one koja je nastavila da radi pod inokosnom upravom Davida Gilmoura nakon razlaza sa Rogerom Watersom. Nemam nameru da ulazim u prilično besmislene rasprave o celishodnosti postojanja grupe posle monumentalnog albuma The Wall (1979) – jer, jebeš ga, ako se mogu osporiti albumi A Momentary Lapse of Reason (1987) i The Division Bell (1994), onda se bez daljeg može osporiti i The Final Cut (1983), a to je stav koji ne vodi nijednom pametnom zaključku.
Jedna stvar je preživela na svim tim albumima, voleli vi taj sadržaj ili ne. Još od najranijih dana, Pink Floyd je bila grupa koja je svoju muziku kovala dugo, strpljivo, filigranski. Nekada je zvučalo strahotno to što je bend tokom pripreme albuma The Dark Side of the Moon (1973) proveo u produkciji i postprodukciji celih sedam meseci, pri čemu je čak većina numera bila već osmišljena tokom ranijeg perioda. Kasnije se pokazalo da taj model stvaranja funkcioniše optimalno, a dug rad u studiju se vremenom pretvorio u metod permanentnog boravka u uslovima studijskog oblikovanja sadržaja, povremeno prekidanog samo radi turneja. Do devedesetih, Pink Floyd uopšte više nije bio poseban po tome: tako nešto su primenjivali svi koji su imali uslova za održavanje kreativnog procesa u neprekidnom radu u vrhunskim uslovima; koliko je to kome pomoglo, dakako, već je druga priča.
Do sada smo već bili u prilici da čujemo neke rane faze kreiranja muzike Pink Floyda, čak i mnogo pre finalnog poliranja. Čisto podatka radi: 2012. godine je objavljen The Wall Immersion Boxset, čija poslednja dva od šest CD-ova u paketu čine demo snimci i isprobavanja koncepata; ako ste skloni muzičkoj arheologiji, mogli biste se zapanjiti tim sadržajem, jer on daje posebnu dimenziju rezultujućem monstrum-albumu. I nije tu brušena samo muzika: klesan je i brušen kompletan koncept albuma. Za poštovaoce koje zanima radna biografija grupe, taj sadržaj je veoma dragocen.
Pre tri godine, objavljen je bogato opremljeni paket Pink Floyd: The Early Years 1965-1972, koji pokriva istoriju grupe od nastanka u Kembridžu do perioda uoči prelomnog albuma The Dark Side of the Moon. Muzički najuspešniji period grupe, kroz sedamdesete, još nije pokriven sličnim paketom. Krajem avgusta, najavljeno je objavljivanje paket koji se zove Pink Floyd: The Later Years, čiji sadržaj bi trebalo da pokrije fazu rada grupe od 1987. godine. Nisam baš načisto šta će biti sadržaj tog paketa, jer vidim da dominiraju DVD-ovi i Blu-ray diskovi sa dosta video sadržaja, a na listi ne vidim album Division Bell (1994) niti oproštajni The Endless River (2014).
No, dobro, razrešiće se: najavi se prošle nedelje pridružilo i objavljivanje rane verzije pesme “High Hopes“, baš ovo koje danas slušamo. Poredeći ovu radnu verziju sa konačnom, onom koja zatvara album Division Bell, možemo otkriti finese u procesu sazrevanja muzike koju je Pink Floyd kreirao za kasnog vakta aktivnog rada. Ovo govori mnogo više nego samo o perfekcionizmu te ekipe.
Muzika, veličanstvena građevina uma.