Magične cipele

Nekada nam pođe za rukom da sklopimo priču ni iz čega zarad jedne odlične pesme.

Čarobnjak iz Oza je američki mjuzikl snimljen daleke 1939. godine prema dečijem romanu L. Franka Bauma. Priča je jednostavna – Dorothy i njen pas upadaju u tornado i nekako završavaju u nepoznatoj zemlji Oz. U njoj sreće mnoge likove koji se prema njoj ponašaju prijateljski ili neprijateljski, a ona pokušava na sve moguće načine da pronađe čarobnjaka uz čiju pomoć bi mogla da se vrati kući. Dorothy je igrala Judy Garland, a film je dobio dva Oskara – za originalnu muziku i najbolju originalnu pesmu.

To je bila ona dobro poznata “Over the Rainbow“.

Nastavite sa čitanjem… “Magične cipele”

Koja su sećanja ostala za nama

I posle više od 50 snimljenih albuma, za Danu Gillespie je malo ko čuo. Novi album sa starim snimcima je dobar povod da bacimo pogled na interesantan period njene karijere.

U vreme kada je Dana Gillespie postala britanski juniorski šampion u skijanju na vodi niko nije ni mogao da nasluti kakav će biti njen životni put. Ubrzo je njeno interesovanje za sportove na vodi splasnulo, a sredinom šezdesetih se zainteresovala za muziku. U nekom od londonskih klubova susrela je srodnu dušu sa kojim će postati doživotni prijatelj. Mlađani David Jones je i sam tražio sopstveno mesto u muzičkom svetu pevajući u grupi Mannish Boys. Zajedno su se glupirali, bili su mladi i neobuzdani, a ubrzo su otkrili da i Dana poseduje muzički talenat.

Uskoro je snimila tri pop singla za PYE. Njen potencijal su prepoznali ljudi iz mnogo moćnije Decce i omogućili su joj da snimi par albuma 1968. godine. Pominje se da su na njima svirali, između ostalih, John Paul Jones i Jimmy Page, znate već iz koje grupe.

Malo kasnije i njen pajtaš David Jones započeće karijeru pod novim imenom – David Bowie.

Nastavite sa čitanjem… “Koja su sećanja ostala za nama”

Devojka je bolja od “devojke”

Kakva je razlika između devojke i “devojke”? Ovo je tema kojom su se mnogi muzičari bavili u svojim pesmama. Još uvek nemamo pravi odgovor.

Za razliku od britanskog punka/new wavea koji je bio posledica ekonomsko-društvene krize na Ostrvu sredinom sedamdesetih, američka varijanta je imala utemeljenje u muzici. Sirovi minimalizam svojstven ovakvim grupama pojavio se još na kraju šezdesetih, pa se može reći da su grupe poput Velvet Underground, The Stooges, The MC5, The New York Dolls… svirale punk i pre no što je ovaj termin smišljen.

Sredinom sedamdesetih i američka punk/novotalasna scena postala je raznovrsnija. U New Yorku su kraljevi punk scene, koja je imala artistički pristup, bili The Ramones. No zaraza se širila i muzika koja se izvodila poprimala je specifične začine podneblja pod kojim je nastala: u Clivlendu se negovala otkačenija i eksperimentalna varijanta, u Los Angelesu agresivna, bliska onome što će se kasnije nazvati hardcore punk, a u Bostonu nešto što je bliže garažnom power popu sa kraja šezdesetih nego punku…

Nastavite sa čitanjem… “Devojka je bolja od “devojke””

Bolnica St. James

Najveće pesme imaju sopstveni život – i pored nekoliko stotina verzija koje smo imali prilike da čujemo, uvek nas neko novo tumačenje zatekne i iznenadi.

Biti moj mlađi brat nije ni malo lako. Jednoga dana, kada je imao oko petnaestak godina, pojavio se u sobi držeći kasetu u ruci. Šeretski se nasmejao, dobacio mi je i svečano rekao:

– Ovako nešto sigurno nemaš u kolekciji.

Na kaseti je bilo nažvrljano St. James Infirmary što mi ništa nije govorilo o sadržaju.

Ispostavilo se da je sadržaj kasete bio veoma zanimljiv.

Nastavite sa čitanjem… “Bolnica St. James”

Ој, кафано: сплав 5, или шта је било после

што њој баш није ишло под мараму, но би питала “а шта је било после”

У првом делу епа о сплавовима сам нешто дробио о свемирској константи, “кад се помноже амбијент и клопа добија се број који не може бити већи од неке тамо константе, коју још нисмо утврдили” и пренео критику незадовољног госта да “нећете нас убедити да карађорђева од у вр главе 200г има свих 350г како пише у јеловнику”. Што се нас, тада присутних за столом, тиче, то је било то, оладили смо уста и наредне године нисмо крочили на тај сплав.

Неко други је био критичнији.

Ово је снимљено отприлике годину касније. Чега годину? Па, дана… мада су покушавали да нам потуре разне друге, тамо неке године спорта, године туризма, године овога и онога, ал’ опиремо се напретку, бандоглави какви јесмо. Може и годину месеци, ал’ даље не попуштам.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: сплав 5, или шта је било после”

Brodogradnja

Balade obično služe za opuštanje i uživanje. Retko koja od njih podstiče na razmišljanje.

Nebrojeno puta mi se desilo da mi i posle nekoliko slušanja pesme/albuma promakne poruka koju je autor poslao. Kada je reč o pesmi o kojoj ću danas nešto da napišem, neko vreme se u nju nisam ni udubljivao. Ona zatvara prvu stranu albuma Punch the Clock (1983) Elvisa Costella i muzički je prekrasna laganica koja odlično funkcionniše u kasne noćne sate…

Sve dok se ne zapitate: o čemu, zapravo, Costello peva?

Nastavite sa čitanjem… “Brodogradnja”

Hoćemo li opstati?

Pitanje iz naslova je samo retoričko. Grupa Yes još uvek postoji kao derivat i posle 50 godina rada. Doduše, sa samo jednim originalnim članom u postavi.

Prva pesma grupe Yes koju sam imao prilike da čujem je bila samo jedna od mnogobrojnih koje su se nalazile na kompilaciji koja se bavila progresivnom muzikom na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete. Još sam išao u osnovnu školu, bio sam mlad i zelen, pa mi nikako nije bilo jasno zašto su obradili i “Every Little Thing” The Beatlesa, koja se nalazila na drugoj ploči ove kompilacije… I šta su ovi momci uopšte želeli da sviraju na početku svoje karijere?

Izgleda da i oni sami u tom trenutku nisu znači šta bi sa muzikom koju su stvarali.

Nastavite sa čitanjem… “Hoćemo li opstati?”

Kockanje se isplati samo ako pobeđuješ

U našem muzičkom kosmosu Blood, Sweat & Tears još uvek imaju posebno mesto. I to nije nimalo slučajno.

Zahvaljujući činjenici da da se našao na pravom mestu i u pravo vreme, u pratećoj grupi Boba Dylana u trenutku kada je on odlučio da se “elektrificira”, Al Cooper je u drugoj polovini šezdesetih već postao neka vrsta mitske figure američke muzike. Vreme provedeno sa Dylanom je bilo vrlo produktivno, ne zaboravimo da je on osmislio i odsvirao onaj nezaboravni rif na Hammondu u pesmi “Like a Rolling Stone“, a već 1967. godine poželeo je da radi nešto drugo. Imao je mnogo sopstvenih novih pesama i žarku želju da se preseli u London.

Problem je bio kako namaknuti lovu za tako nešto.

Nastavite sa čitanjem… “Kockanje se isplati samo ako pobeđuješ”