Zahvaljujući činjenici da da se našao na pravom mestu i u pravo vreme, u pratećoj grupi Boba Dylana u trenutku kada je on odlučio da se “elektrificira”, Al Cooper je u drugoj polovini šezdesetih već postao neka vrsta mitske figure američke muzike. Vreme provedeno sa Dylanom je bilo vrlo produktivno, ne zaboravimo da je on osmislio i odsvirao onaj nezaboravni rif na Hammondu u pesmi “Like a Rolling Stone“, a već 1967. godine poželeo je da radi nešto drugo. Imao je mnogo sopstvenih novih pesama i žarku želju da se preseli u London.
Problem je bio kako namaknuti lovu za tako nešto.
Sa grupom svojih prijatelja i istomišljenika odlučio je da organizuje koncert, u nadi da će mu on doneti dovoljno prihoda da ostvari svoj san. No, cela ta priča je prošla vrlo traljavo: nisu uspeli da zarade ni za taksi do aerodroma. Nije bilo druge nego da pokušaju kao grupa nešto da urade, koristeći Cooperove kontakte među izdavačima.
Tako je nastala grupa Blood, Sweat & Tears.
Za samo dve nedelje snimili su debitantski album Child Is Father to the Man (1967) koji je naišao na pozitivnu reakciju publike. Kritičari su bili oduševljeni, jer su ga smatrali inovativnim u zvuku. No, Cooperu su misli bile na drugoj strani. Već posle šest meseci napustio je sopstvenu grupu. Diskografska kuća Columbia je bila razočarana ovim potezom, a ostatak grupe se bacio na traženje novog pevača. Izbor je pao na Davida Claytona-Thomasa, koji je imao moćan glas kakav se retko sreće. Nešto poput američke verzije Toma Jonesa.
Već drugim albumom BS&T su napravili veliki komercijalni uspeh, prodao se u preko šest miliona primeraka i iznedrio tri velika hita (“You’ve Made Me So Very Happy“, “Spinning Wheel” i “And When I Die“). Na Woodstock festivalu bili su jedna od glavnih atrakcija. U proleće 1970. ih je američka vlada poslala na turneju po državama koje su se nalazile iz Gvozdene zavese. U sklopu nje su nastupili i u Beogradu, mada mi nismo pripadali pomenutim državama, no bio je to jedan od prvih koncerata stranih izvođača na teritoriji Jugoslavije. Zbog američke politike i rata u Vijetnamu, to nije bio popularan potez i usledila je pljuvačina po grupi. Ipak se čini da oni nisu imali neki veliki izbor: govorkalo se da je David Clayton-Thomas na neki način bio ucenjen dobijanjem američke radne vize (on je kanadski državljanin).
Poljuljane reputacije, grupi je bila potrebna konsolidacija. Njihova muzika je sve više postajala mainstream, a na četvrtom studijskom albumu su se oslonili na sopstvene pesme. Preselili su se u San Francisco, malo uštrojili jazz elemente u zvuku i skratili pesme na radiofoničnu formu. Rezultat je više nego dobar (ne verujete onome što piše momak na Allmusicu), a ja sam otkinuo već na uvodnu numeru.
“Go Down Gamblin” je najrokeskija pesma koju su BS&T ikada snimili. Ima i zanimljiv tekst koji govori o kockaru koji nikada ne pobedi ni u jednoj igri. A ipak se ne oseća gubitnikom jer, iako su ga “karte slomile, ta dama u rukama me je zvala ljubavnikom”. Dakle, u svetu naratora, sve je u najboljem redu.
Clayton-Thomas će ubrzo napustiti BS&T radi solo karijere, a kroz razne inkarnacije grupe prodefilovaće mnogi muzičari. Aktivni su i danas u ko zna kojoj postavi i ko zna šta sad rade. Njihove stare albume uvek volim povremeno da poslušam. Ništa nisu izgubili od životnosti i šarma za proteklih 50 godina.