U generaciji songwritera/storytellera koji su se pojavili krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, Randy Newman zauzima posebno mesto. On je neka vrsta anomalije: nije se uklapao ni u kakve šablone pokušavajući da se dodvori publici. Umesto toga je stvorio sopstveni, prepoznatljiv stil koji se oslanjao na zvuk koji je dolazio iz New Orleansa (slično Dr. Johnu) koji je, ionako, mešavina svih živih muzičkih žanrova. Još važniji je bio Newmanov pristup pesmama: mnoge od njih su “lenje” i sporo se razvijaju, a likovi koji prolaze kroz njih su slični onima koje srećemo i u pesmama Warrena Zevona – to su, odreda, marginalci, barabe, prevaranti, šarlatani…
Iako Newman često pokazuje simpatije za junake svojih pesma, od početka je jasno da su oni zalutali u ovom svetu i njihovo teturanje kroz život opisuje crnohumorno, satirično i cinično.
Kao pronicljivi posmatrač, Newman je prepoznavao teme koje mogu da budu zanimljive slušaocima, ma koliko da su izgledale čudno. Današnja pesma, recimo, govori o najdestruktivnijoj poplavi koja je pogodila SAD. Zbog obilnih padavina i nemara vlade došlo je do izlivanja reke Mississippi 1927. godine. Veliki delovi saveznih država Arkansas, Mississippi i Louisiana su bili pod vodom (nekih 70.000 km2), a na pojedinim mestima nivo reke je porastao za 9 metara. Posledice su bile strašne: nekoliko stotina hiljada ljudi je moralo da bude raseljeno, uništena je tradicionalna proizvodnja pamuka, a jedino dobro koje je proizašlo iz svega toga je da je država ubrzano pristupila izgradnji sistema za odvodnjavanje.
Otrovne žaoke u pesmi su uperene na tadašnjeg predsednika SAD Calvina Coolidgea i njegovu činovničku ekipu.
President Coolidge came down in a railroad train
With a little fat man with a notepad in his hand
President say “little fat man, isn’t it a shame?”
What the river has done to this poor cracker’s land
Mediji će ponovo izvući ovu pesmu iz naftalina posle prolaska uragana Katrina, koji je rasturio i potopio New Orleans 2005. godine.
Ako ste već odslušali pesmu dok ste čitali prethodne redove, siguran sam da ste primetili da je neobično aranžirana i razvija se sinematično. Uostalom, kao i većina Newmanovih pesama. To nimalo nije slučajno, jer Newman potiče iz muzičke porodice koja neguje dugu tradiciju saradnje sa filmskom industrijom. Njegovi stričevi Alfred Newman, Lionel Newman i Emil Newman potpisali su muziku za mnogo holivudskih filmova; taj uticaj skoro sigurno objašnjava zašto se i sam Randy upustio u ove vode. Od osamdesetih naovamo, napisao je mnogo filmske muzike (recimo za Formanov Ragtime i franšizu Toy Story) i prikupio je silne prestižne nagrade koje je teško pobrojati, uključujući i tri Oscara. U ovom trenutku je, praktično, poznatiji u tom svetu nego na liniji “klasične” muzičke produkcije.
Poslednji rokerski album koji je Randy Newman snimio, Dark Matter (2017), na tragu je njegovih najboljih ostvarenja iz sedamdesetih i osamdesetih godina. Jedna od najupečatljivijih pesama na njemu se zove “Putin“, ne morate pogađati o kome govori. Kroz igru reči o nadljudskim sposobnostima aktuelnog ruskog presednika, Newman se, u stvari, podsmeva svojim zemljacima koji su podlegli histeriji koju šire globalni mediji i žive u paničnom strahu od imaginarnog neprijatelja.
Bilo je to tako očekivano “newmanovski” i crnohumorno.