Сад би требало да убацим нешто на тему како све срећне куће изгледају исто… међутим промашио бих, јер срећне куће изгледају врло шарено и различито. Рушевине изгледају исто. Као оно што нов ауто има сто мана, а стар само једну.
Ова кућа је на баш истакнутом месту, на углу главне улице у селу, и то баш оном где редовно скрећемо, па је видимо сваки пут и у одласку и у повратку. Овај бочни зид је дуго изгледао лалински, дакле истрбљен. Па је онда изгледао опасно истрбљен, док се није претерало.
Испочетка је ова рупа била доста мања, видео се само део ове средње просторије, а и кров се још некако држао, док је држала венчаница. То је било пре, ваљда, годину ипо.
Отприлике на свака два месеца бих стао и снимио текућу фазу распада. Једна таква фотка, где се у ствари баш и не види много куће, је већ била овде. Тад сам био оптимиста: “Ако не буде веће кишурине, можда ће издржати до зиме.” – није издржала ни до краја лета. А кишурине није ни било.
На овој фотци се види како је то изгледало фебруара 2019. Рупа се проширила на три просторије, од венчанице ни трага (можда је није ни било, него су греде наслањане право на зид), летве више нису могле да држе кров јер се ослањају на рог, а рог више ни на шта, кров се расцибзарио.
Завршна фотка није моја, снимио ју је мој гост, јер је имао времена да шврља по крају (док сам ја пекао ракију).
Но, ово већ није све пало само. Како је и од чега пало није много ни битно, паду је склоно било. Власници су покушавали да продају кућу већ одавно, ал’ им нешто није ишло. Па су продали грађу. Дошла је екипа, повадила цигле и греде, можда и понека врата или прозор, извукла шта се извући дало, цигле сложила како се већ слажу, и полако однела. Ово су остаци, делови зидова који су били од чистог набоја или лоше цигле. Обично овакве екипе буду исплаћене неком сићом, под условом да однесу све и оставе плац чист и спреман за изградњу нове куће. Овде није било тако, овај преостали костур никог не занима, а канда ником ни не смета, нико ту не жели да зида. Засад.
За овако развучене катастрофе се каже да личе на успорено искакање воза. Могуће, али толико успорено да се тек сваких недељу-две примети по нека промена.
Има ли наравоученија? Па, већ је давно речено, ако нећеш ти на кућу, кућа ће на тебе. Кућа у којој нико не живи почне да се распада сама од себе. А ако у њој неко живи, кућа држи чак и кад тај не мрдне прстом, као да сам боравак живог створа некако држи кров. Као да је кућа уређај који ради на отварање и затварање врата.